U predvorju pakla
„Ako nema Boga, sve je dozvoljeno“, pisao je veliki cjodor jihailovič.
ZLO sb jbđr naja Zamatilo. Ophrvala nas je mržnja, potonuli smo u nasilje, drugog vidimo kao neprijatelja. Oružjem bismo da rešavamo sukobe. Oružje držimo po kućama. A ko drži oružje, spreman je da ubije. Izgubili smo dobrotu, trpeljivost, samilost. „Čovek je čoveku vuk. Zar ne, brate Srbine?“Nismo svi takvi, naravno, ali znatan broj jeste.
Posledica je stravična. Nezamisliva. Ubistvena. Neću je pominjati. Svakom je jasno, ako je u stanju da pojmi.
Višestruke me niti vezuju za tu školu. Znam oko nje svaku kuću, svako dvorište, svaku kapiju. Moja je gimnazija ona u Njegoševoj. Dvadeset četiri godine bio sam roditelj u toj školi. Elitnoj. Dvojezičnoj. Izuzetnoj. Poznajem učitelje, nastavnike, profesore. Poznajem osoblje, poznajem svakog. I oni poznaju mene. Mi smo porodica.
Sad je dockan. A nagoveštavalo je. Slutilo je. Ratovi devedesetih, zločini, ubitništvo. Stvoren je kult individualne pravde, kult oružja, kult nasilja. Nesposbni da pred sobom priznamo poraz, silom bismo da menjamo sudbinu. I svoju, i narodnu.
Iskreno pištolje su o ormanima imali i oni što su onako revolucionarno na vlast u ovoj zemlji došli na kraju Drugog sveskog rata. Oružanom revolucijom. I oni su svoje sinove učili pucanju. Onda su nam kriminalci i psihopate predstavljeni herojima. Primerima za ugled. Idolima.
Predajte oružje, braćo Srbi! Predajte oružje! Okanite se zla. Jer zlo se desi. Videli smo, nažalost, svojim očima.
Umesto krupnih reči, prvi bi u tom redu onih što će se odreći vatrenog oružja trebalo da budu opozicionari. Pokažite činom svojim da ste lekciju, najužasniju od svih, naučili. Pozovite svoje prijatelje, poznanike, javnost, da isto učine. Apelujte, molite, ubeđujte. To vam je zadatak, srpski opozicionari. To. Već ste odocneli.
Zahtevajte od vlasti da svoja obećanja ispuni. Da podnese raport o tome šta je radila u pogledu razoružanja Srbije za 90, to jest 180 dana. Terajte i vlastodršce da predaju svoje oružje. Svakog opštinara, direktora, penzionisanog vojnika i policajca, svakog za kog znate da kod sebe drži oružje. Legalno ili ilegalno.
Setimo se, braćo Srbi, i vratimo se Hristovoj poruci: „Ko tebe kamenom, ti njega hlebom.“Ili smo se toliko od Hrista odrodili da nam ovo više ništa ne znači.
Ima ovde još onih što misle da je novi rat rešenje. Ima onih što tuđu agresiju i ubijanje pravdaju. Ima onih što zveckaju oružjem. Ima onih što se nesreći drugog raduju. Odatle do tragedije, jedan je korak. Jedan jedini.
Ne treba nama „resetovanje“, kako neki govore. Nama treba preispitivanje. Introspekcija. Poniranje u sebe. Borba sa sopstvenim demonima. Nama treba promena sistema vrednosti. Promena fundamentalna. Temeljna. Korenita.
Kako se sami ponašamo i u šta verujemo? Kako svoju decu vapitavamo i podižemo? Kakvu školu želimo i da li je uopšte želimo? Verujemo li da je zakon jednak za sve? Verujemo li da sud treba da sudi jednako svima, na osnovu dokaza i činjenica, sa osećajem za slepu pravdu? Možemo li priznati da postoji neko bolji od nas i da mu kapu skinemo? Da je nečije dete bolje od našeg i da njemu prednost damo?
Nemamo više vremena. Ni za nas, ni za ovu zemlju. Ističu nam poslednji dani. Ako nastavimo ovako, neće nas biti. Ni nas, ni ove zemlje. Ako nastavimo ovako sami ćemo sebe uništiti. Zbrisati sa lica zemaljskog. Bio jednom jedan narod, pa izgubio pravac. I nestao. Iščezao. Sam sebe uništio. Zvali su ga srpskim imenom.
Nema utehe. Ni zaborava. Ni samozavaravanja. Postoji samo griža savesti.
Znaš li, poštovani čitaoče, šta se već danima pitam? Šta me proganja? I ne da mi mirnog sna? Ne znaš. Evo tog prokletog, zlokobnog, pitanja:
Koliko li očeva u današnjoj Srbiji uči svoje sinove kako se rukuje i puca vatrenim oružjem?