ŠOKANTNA OTKRIĆA O MASAKRU U „RIBNIKARU“
Potresno pismo majke jedne od ubijenih devojčica otkrilo do sada nepoznate detalje o dečaku-ubici Pismo Nine Borović Kobiljski, majke stradale devojčice u „Ribnikaru“, upućeno roditeljima dečaka koji je usmrtio njeno dete, još osam svojih vršnjaka i domar
Kobiljski, između ostalog, navodi i da je dečak bio „lepo prihvaćen od drugara u novom odeljenju u koje su ga roditelji prebacili”, ali i da je na jezičkom kampu, gde su boravila i ostala deca, “sedam dana spavao sklupčan na fotelji, umesto u krevetu”.
Roditeljima dečaka je poručila i da, kada ih opet budu pitali, razmisle hoće li ponoviti da nisu krivi ili će makar reći “pogrešili smo, nismo znali bolje”. Time je ukazala na još jednu bolnu činjenicu - roditelji dečaka-ubice ne prihvataju odgovornost za ono što je njihov sin učinio. Barem ne javno.
1. BIO JE LEPO PRIHVAĆEN OD DRUGARA IZ VII/2
U ranijim izjavama koje su učenici te škole davali za medije, navodili su da je dečak bio miran i povučen, „ali da je bio i predmet vršnjačkog nasilja“. Takođe, kada se tragedija dogodila, učenici su kazali da je zbog zadirkivanja promenio i smenu, kao i da je „više bio povučen, nego problematičan“.
U svom pismu, Kobiljski, međutim, navodi da su roditelji dečaka-ubice puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali što im je sin lepo prihvaćen od drugara u novom odeljenju u koje su izabrali da ga prebace.
“Vi dobro znate da su ga deca VII-2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade... sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost”, piše Kobiljski.
2. SEDAM DANA SPAVAO SKLUPČAN NA FOTELJI
Činjenica da je dečak na jezičkom kampu sedam
Nakon svakog ovakvog slučaja, kada kopamo po detaljima iz prošlosti, možemo naći nešto što je bilo čudno ili zabrinjavajuće, smatra Ivanišević
dana spavao sklupčan na fotelji, iako je imao prostran krevet i dvokrevetnu sobu na raspolaganju, prema rečima Kobiljski, “bila je čudna ostaloj deci”.
“Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica”, upitala je Kobiljski.
Psiholog Leo Ivanišević kaže da je takvo ponašanje, u najmanju ruku, razlog da se okruženje zapita šta nije u redu s tim dečakom.
- Ponašanje koje je opisano u pismu, ukoliko su navodi tačni, svakako predstavlja razlog za zabrinutost. Ukoliko dete sedam dana odbija da spava na krevetu iako mu je dostupan i spava sklupčano na fotelji - to je u najmanju ruku povod da se okruženje zapita šta se s tim detetom dešava i da pokuša da otkrije šta nije u redu - kazao je Ivanišević za “Blic”.
Ipak, naglašava da je nezahvalno davati bilo kakav dalji sud, jer iza tog ponašanja mogu stajati različiti motivi koji nam mogu biti jasniji tek kada vidimo kako se oni uklapaju u širu sliku.
- Jedna informacija izvučena iz konteksta ne znači ništa, dok se ne uklopi sa ostalima i širom slikom. Zato psihološko veštačenje u ovakvim slučajevima ume da potraje i da zahteva tim ljudi.
3. RODITELJI SE UOPŠTE NE OSEĆAJU KRIVIM
Kobiljski je u svom obraćanju roditeljima dečakaubice poručila i da kada ih opet budu pitali, razmisle hoće li ponoviti da nisu krivi ili će makar reći “pogrešili smo, nismo znali bolje”.
“Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi našu decu vodili na časove umetnosti i sporta”, pita se ožalošćena majka.
Psiholog Ivanišević smatra da je odgovornost roditelja nezaobilazna, te da su roditelji i porodica najvažnji faktor socijalizacije.
- Postoje stvari koje mogu biti urođene, postoje ponašanja koja se mogu donekle objasniti organskim oštećenjima mozga, ali opet - roditelj je taj koji treba da radi sa time, sa ili bez pomoći stručnjaka.
Dodaje i da s druge strane ljudi izbegavaju da preuzmu odgovornost i za mnogo manje greške i propuste, te da nikome od nas ne bi bilo lako da priznamo sebi i svetu da smo toliko duboko omanuli kao roditelji.
- Hteli mi to da priznamo ili ne, sve ovo je šok i za dečakovu porodicu i oni se trenutno nose sa time kako znaju i umeju - zaključuje Ivanišević.
4. ALARM POSTOJAO, ALI JE, IPAK, PROŠAO POTPUNO NEPRIMEĆEN
On, ipak, smatra da je realnost ovog tragičnog slučaja komplikovanija od upiranja prsta u jednog krivca. Naglašava da postoji mnogo faktora od kojih svaki nosi svoj procenat udela odgovornosti, počev od samog dečaka, njegovih roditelja, streljane, pa sistema i okoline koja je bila u posrednom ili neposrednom kontaktu sa njim.
- Zrelo bi bilo da svi uključeni, uključujući i roditelje, preuzmu svoj udeo odgovornosti, koliko god veliki ili mali on bio - naglašava Ivanišević.
On dodaje da ovo jeste bio prvi slučaj pucnjave u školama u Srbiji, ali da nije prvi na svetu, a ni prvo masovno ubistvo kod nas.
- Nakon svakog ovakvog slučaja, kada krenemo da kopamo po detaljima iz prošlosti počinioca, možemo naći dosta toga što je delovalo čudno, zabrinjavajuće ili alarmantno, međutim, takvi znaci uglavnom budu ignorisani ili neprimećeni. Pre tragedije uglavnom verujemo da osoba nije sposobna za tako nešto i sve suptilne znake upozorenja shvatamo olako, a nakon tragedije svi ti znaci nam odjednom deluju jako važno i smisleno.