Suština i forma

Pre nekoliko godina naši kumovi napustiše Srbiju porodično. Lepo situirani su bili i ovde - stan, automobil, fini poslovi, pristojne plate… Dakle, nije bila nužda, već svest o tome da mogu više u nekom novom, podržavajućem okruženju. Čvrsto se uhvatiše za ruke, izljubiše i pozdraviše sa svima nama i upustiše u tu avanturu koja se zove - promena života iz korena. Sudbina ih je odvela u Ameriku.

Deca mala, jedno dete školskog i drugo bebećeg uzrasta. Kontakt nam je bio intenzivan tih dana, te u moru novotarija sa kojima su se susretali i upoznavali i delili sa nama, sećam se kako mi jednog dana kuma šalje print screen mejla koji su dobili svi roditelji od “teacher”, kako smo u šali tokom razgovora zvali učiteljicu, a u kojem se sa mnogo lepih reči najavljuje kontrolni koji će deca sutra imati, te “teacher” koristi priliku da podseti roditelje da su im deca zbog toga moguće pod stresom i da malo obrate pažnju.

Smejali smo se upoređujući kako nam je prošla osnovna u ono naše vreme, te zaključismo da je i danas isto ili neprimetno drugačije. “Teacher” im još kaže da će sve biti ok, da deca doručkuju ujutru i da recimo ponesu neki “snack” i flašicu vode. Da li je baš tako pisalo od reči do reči ne mogu skroz da se setim, ali suština je mislim svima jasna.

Kao što rekoh, njeno dete je već imalo kratak susret sa školom ovde u Srbiji i ona je kao majka mogla neposredno da uporedi dva potpuno drugačija pristupa u radu sa decom. I dan danas kada se čujem sa njom pominjem taj mejl koji je ostavio izuzetan utisak i na mene ovde, daleko preko okeana. U tom jednom prostom, gotovo pa banalnom mejlu se vidi da je obrazovni sistem postavljen tako da se svi tretiraju i funkcionišu kao tim u kojem svaki pojedinac radi posvećeno u interesu deteta.

Ponedeljak ujutru, a osam godina od njihovog odlaska, sam (naravno sa suzom u oku) provela gladajući kumicine slike sa dodele diploma sa kraja njene prve faze školovanja... znate ono - dugačke, kraljevsko plave, satenske, svečane uniforme, pa pozornica i tribine, Himna, razglas, prozivka đaka, sve baš kao na filmu, lepo i toplo... I tada shvatih da je svečanost posledica jednog zajedničkog sazrevanja, da je potpuno prirodno došla proslava uspeha tog malog tima “dete-nastavnik-roditelj” i da sve to ipak nije samo puka holivudska forma koja treba da impresionira prostotu, već proslava njihovog zajedničkog uspeha.

Da ne bi ovo moje pisanje neko doživeo kao “evo, sve joj tuđe slađe”, pošto nije, želim da ovo bude neki mali povod da svako od nas razmisli o budućnosti. Svesna toga da i savršeni sistemi imaju mane, te da verovatno i oni nama na nečemu zavide, želim da pokrenem generaciju kojoj pripadam da počnemo da razmišljamo o tome gde smo danas i gde želimo biti sutra. Hajde da krenemo u potragu za super primerima dobrih praksi iz sveta koji mogu biti inspirišući da našoj deci ovde učinimo život boljim.

Dok se tako samoinspirišem, sedeći na drugom kraju planete tog jutra na početku radne nedelje, glava mi puca jer ne znam kako da pomognem svom starijem detetu koje ima gori raspored i veći stres od mog jer smo tokom godina nekako nesvesno normalizovali “nabij im obaveze dok ne popucaju, a i mi sa njima, po šavovima”. Nedelju za nama u najtužnijem mesecu maju od kad znam za sebe, njene dane u školi u kojoj je navodno sugerisano da se “smanji pritisak na decu” obeležila su dva pismena, dva kontrolna, tri odgovaranja i sve to uz redovnu nastavu. Ljudi koji nemaju decu ili nemaju decu školskog uzrasta se verovatno sa pravom pitaju kako li izgleda kad stanje nije ovako vanredno, kad je pritisak redovan?

I dok se po ko zna koji put u glavi vraćam na mejl od “teacher” ne mogu da zaboravim ni poruku koja je na roditeljskoj viber grupi stigla za moje drugo dete, podsećam manje od dve nedelje od oba maskra i uz apel svih živih da se, ponoviću - smanji pritisak na decu, od jedne nastavnice, koju citiram:

“Poštovani roditelji, vaša deca sutra rade pismeni zadatak iz XXXXX. Neophodna im je plava hemijska. Pošto pojedinci hemijsku nikako nemaju, molim vas da im istu obezbedite. S poštovanjem, YYYYY”

Verujte mi, samo dragi Bog zna koliko mi je snage bilo potrebno da se suzdržim tog dana da ne propištim kao ekspres lonac i oćutim na ovu hladnoću sa Antarktika povodom poruke upozorenja na (ne)posedovanja plave hemijske o kojoj, da stvar bude gora, ne nađoh ni reč u Pravilniku o ocenjivanju učenika. Zar je to važno do te mere da mora nekom posebnom porukom da se naglasi? Ako tačno napiše zelenom bojom neće se odgovori priznati, šta? Ne razumem.

Eto, suzdržala sam se zbog “mira u svetu” i tu energiju “ekspres lonca” iskoristila za jedno kratko naglas promišljanje koje zaključujem sledećim pitanjem - želimo li da prestanemo da budemo društvo forme u kojem nema suštine? Nadam se da želimo i da ćemo se osnažiti, razumeti i podržati potragu za dobrim primerima koji će nam pomoći da dođemo do izmena u obrazovanju, do dijaloga, empatije, promene pristupa i timskog rada koji su nam danas važniji od svega.