OTAC JE BIO NA SPISKU POGINULIH
Regionalni glumac Zlatan Vidović, koji živi u Banjaluci a sve češće i u Beogradu, bio je gost emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje sredom u 22 sata samo na Blic televiziji na MTS kanalu 115 i pričao o odrastanju tokom rata.
Zlatan Vidović se u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” prisetio i svog najranijeg detinjstva, rođenja u samostanu, a onda i ratnih godina kada je ostao bez doma.
- Rano detinjstvo sam proveo u Gradišci i bilo je jako lepo do tih nesrećnih devedesetih. Ja sam rođen 1983. i za Gradišku i za to rano detinjstvo vezuju me najlepše i najsrećnije uspomene. Odrastao sam sa bratom, roditeljima, tu su bili baka i deda. Jedna jako velika porodica, sve je bilo jako lepo i idilično do početka tog nesrećnog rata kada se dešavaju ružne stvari na ovim prostorima i onda to preseca čitav proces odrastanja na dobrim temeljima. Tada počinje jedna vrsta nepredvidivosti, jedna vrsta saznanja da nikada ne znaš šta će biti sutra, da sve može da se promeni iz korena, čitav tvoj život. Da može kuća da se sruši, izbegneš sa prostora gde si rođen i mislim da su ljudi mnogo oštećeni tim ratom i nadam se samo da smo negde sazreli, da smo mnogo pametniji i da nam se to neće događati - kaže na početku emisije Zlatan.
ROĐEN U SAMOSTANU
sestra zato što je “požurio da se rodi”, pa se njegova majka porodila u samostanu.
- Što se tiče mog rođenja, to je bila jako zanimljiva priča. Moji roditelji su mene jako mladi dobili, imali su dvadeset-dvadesdeset jednu godinu. Mama je bila student, studirala je u Ljubljani književnost. Trebalo je da ide u Sarajevo na Olimpijske igre 1984. da radi tamo kao volonter. Moja majka je ostala u blaženom stanju, međutim oni nikome nisu mogli da kažu. Bojali su se, pošto su bili jako mladi, a nisu još bili u braku. To je bilo jako nezgodno, trudili su se da to nekako sakriju, međutim to je nemoguće sakriti - kaže sa osmehom Zlatan i nastvalja:
- Kada je moja majka krenula u Sarajevo na taj volonterski rad dobila je prevremene trudove. Pre Sarajeva je bilo jedno malo mesto Fojnica i tamo je postojao, milsim da dan-danas postoji samostan i tu je moja majka zbrinuta, tu sam se ja rodio. Samo uz pomoć tih sestara koje su bile u tom samostanu ja sam ostao živ, jer sam rođen nešto ranije nego što sam trebao. Moja majka je osećala veliku zahvalnost prema tim ženama i pitala je tu babicu koja je mene porodila, tu časnu sestru i dala joj je čast da ona meni da ime, pošto je ona bila zaslužna što sam ja ostao živ.
Ona je rekla: “Ovo je zlatno dete, neka se zove Zlatan”. Tako da je to neka priča o mom imenu, o mom znaku - kaže Zlatan koji objašnjava da je i tada “žurio da se rodi”, ali da i danas ima kod sebe taj “furiozo, voli brzo da radi stvari kojih se dočepa”.
RAT, OTAC NA SPISKU POGINULIH I SRUŠENA KUĆA
Imao je samo sedam godina kada je počeo rat. Tata je otišao u rat, a Zlatan je strepeo da li će se vratiti.
- Bila je čak jedna situacija kada je tata otišao na ratište i bio je na Igmanu. Stigao je spisak sa tim nekim ranjenim, poginulim borcima. On
U toj ulici gde smo mi bili porušeno je dosta kuća pošto je tu u blizini bila bolnica, a oni su valjda gađali bolnicu“, kaže Zlatan
je bio na spisku za poginule. To je bila poprilično velika havarija, a onda je moj deda koji je bio uticajan čovek u Gradišci uradio sve da se sazna da li je moj otac živ ili nije i na svu sreću ispostavilo se da je živ - kaže Zlatan.
Jedne noći njihova porodična kuća je srušena. Tata je baš tada došao sa Igmana.
- Taj dan je krenulo bombardovanje sa hrvatske strane još od ranog jutra i moj pokojni deda je pokupio mene i mog brata i odveo nas u Romanovce. To je selo gde su moji baka i deka bili. Majka je ostala kod kuće, jer je otac tu noć trebalo da dođe sa ratišta na dopust preko vikenda. Došao je, istuširao se, međutim njemu nešto nije dalo mira i rekao je: “Ajmo da vidimo
decu, nisam ih dugo video”, a onda su ujutru dobili poziv da je kuća srušena. Tako da eto, neko priviđenje, ne znam ni ja šta je, neko čudo. U toj ulici gde smo mi bili porušeno je dosta kuća pošto je tu u blizini bila bolnica, a oni su valjda gađali bolnicu - kaže Zlatan. Kao dečak koji je izgubio svoj dom Zlatan je dosta, kaže bežao u sebe i nije želeo da se suoči sa tim.
- Bežao sam u knjige, bežao sam u muziku, u sport. To me je izvuklo. Bilo je jako teško gledati svaku noć na televiziji te slike. Taj rat je bio u neposrednoj blizini i meni to kao detetu nije bilo jasno. Zašto ljudi ratuju, stvarno mi to nije bilo jasno, mislim, nije ni dan-danas, naravno ali tada je bilo neshvatljivo to nekako približiti. Odjednom ta količina agresije među ljudima. Ja nisam navikao da to postoji, nisam tako odgajan, nisam živeo u takvoj porodici. Naprotiv, moja porodica je poprilično onako kosmopolitski orjentisana i nikada ljude nisu gledali ni kroz veru, ni kroz naciju, ni kroz finansijski status već nekako smo uvek pokušavali što kaže jedan pisac, “postoji samo jedan podela: to je na dobre i na loše ljude, sve ostale podele su lažne”, tako i ja mislim kaže Zlatan. Ipak, rat je taj koji ga je, kako sam kaže učino jačim dečakom koji je spoznao empatiju i to da saoseća sa onima koji pate.
- Verujem da se niko ne rađa zao. Mislim da nas neke okolnosti formiraju i mislim da okolnosti generalno formiraju čoveka na najveći mogući način - kaže Zlatan koji smatra da je naučio kao dečak da na zlo ne mora zlim:
- Uvek sam bio za tu kulturu dijaloga, tu kulturu razumevanja.
RADIO KAO KONOBAR NA SEOSKIM VAŠARIMA
Kao mlad Zlatan je dosta vremena provodio kod bake i deke i nije se libio da ode u polje i da radi. Jednom prilikom je i sam pričao o tome kako je prodavao pečurke, maline, lubenice, kasnije i ulaznice.
- Mislim da svaki glumac što ima bogatiji privatan život, veće iskustvo, samim tim će biti bolji na sceni, moći će to da primeni. Imaće uporište u svom pravom životu. Ja sam kao klinac već radio kao konobar na vašarima, seoskim zborovima i tu sam zaista sretao takav kolorit od ljudi, identiteta, karaktera, da je to nestvarno. Mnogo me je radovalo to svaki put kada sam išao da radim jer sam upoznavao različite ljude, različite priče od doktora, pa do nekih zanatlija. Svako je imao nešto da kaže, da ispriča, svako je bio poseban na svoj način. Sam taj rad na selu sa bakom i dedom me je nekako naučio nekim dobrim stvarima da čovek mora sa ovih deset prstiju da stvori nešto, da nam niko neće ništa dati. Ja sad pokušavam da svojoj ćerki to nekako prenesem mada živimo u drugačijem vremenu, drugačije su stvari sada na meniju, ali opet mislim da sve potiče iz kuće - kaže Zlatan.