NADAM SE DA SRBIJA NEĆE PONOVITI NAŠU GREŠKU

Američki senator Kris Marfi na Blic tel Američki senator Kris Marfi već nekoliko dana je u poseti Srbiji, ali i regionu, gde je razgovarao sa najvišim državnim funkcionerima o aktuelnoj geopolitičkoj situaciji. Poseta je, nažalost, stigla u vreme kada Srb

Sobzirom na to da se kroz istoriju upravo Amerika najčešće suočavala sa ovakvim tragedijama, senator Marfi je upravo o ovoj temi govorio ekskluzivno za Blic televiziju.

Vesti o masovnim ubistvima u školama uglavnom su do sada u Srbiju stizale iz SAD. Međutim, tokom maja u Srbiji smo imali jedno takvu užasnu tragediju. Da li vas je iznenadila ova vest iz naše zemlje?

- Bio sam iznenađen, šokiran, tužan. Tužno sam se osećao jer znam kroz šta društvo prolazi kada se odjednom dogodi masovna pucnjava poput ove. Verovatno najveća pucnjava u celoj američkoj istoriji dogodila se u mojoj državi, nedaleko od mesta gde živim u osnovnoj školi “Sendi huk” u Konektikatu kada je ubijeno 20 dece i šestoro nastavnika. U pitanju je mali grad, ne kao Beograd. To društvo se nikada nije oporavilo, bol ga nikada nije napustio. Kada se ovako nešto dogodi, kada je ovoliki broj ljudi ubijen odjednom, društvo suštinski postaje drugačije. Nažalost, kao da smo oguglali na masovna ubistva u SAD, pa kada se dogode u drugim mestima to nas iznenadi i šokira. Ono što ih direktno vezuje za Ameriku, nije samo činjenica da se redovno dešavaju, nego što i biramo da ne radimo dovoljno po tom pitanju. Sjedinjene Države nisu napravile odgovarajuće izmene u Zakonu o oružju. Zaista sam ohrabren što Srbija usred ove tragedije aktivno priča o veoma značajnim promenama. Prva stvar koju sam uradio u Beogradu ovog jutra bila je da sam otišao do škole da odam poštu i položim cveće. Zaista mi je žao ovog grada, tih porodica. Mi u SAD znamo kako to boli i nadam se da Srbija neće ponoviti grešku koje su SAD napravile, a to je da praktično ništa nismo uradili po pitanju promene zakona.

Kao što ste i spomenuli, vi ste se ovim problemom bavili u Konektikatu. Mogu li se ove dve tragedije uporediti?

- Mislim da se mogu uporediti u smislu da kada je oružje lako dostupno i kada postoje duboko nesrećni ljudi ili oni sa mentalnim oboljenjima, to onda znači da se ovakve tragedije mogu dogoditi. Srbija do sada nije imala ovakvih iskustava, ali istina je da ima mnogo oružja u Srbiji. Zato mislim da postoji prava opasnost da bi u zemlji poput Srbije, u kojoj je oružje lako dostupno, moglo da se dogodi još ovakvih scenarija. Brojna masovna ubistva u SAD zovemo “kopiket” ubistvima, odnosno ljudi gledaju šta je jedna osoba uradila i žele to da iskopiraju. Po mom mišljenju, Srbija je pravi primer zemlje koja mora vrlo brzo da napravi neke promene, da bude sigurna da ne postane Amerika kada je reč o masovnim pucnjavama.

“KAO DA SMO OGUGLALI NA MASOVNA UBISTVA”

“POSTOJI OPASNOST DA SE NEŠTO OVAKO PONOVI”

“KONAČNO SMO POČELI DA MENJAMO ZAKON”

S obzirom na to da ste bili na čelu Vladinog tela za kontrolu vatrenog oružja i da ste se lično bavili ovim problemom, kako biste posavetovali srpske vlasti?

- Konačno smo počeli da menjamo američki zakon. Trideset godina nismo mogli da ništa da uradimo, ali proteklih nekoliko godina države su počele da unose značajne promene. Prošle godine je Vlada napravila prvu promenu za 30 godina. Pokušavamo da se izborimo sa dva problema. Prvi, pokušavamo da se uverimo da svi

koji kupuju oružje u Americi prođu kroz rigoroznu bezbednosnu proveru. Dakle, da osoba nije kriminalac, da nije mentalno obolela i onda da se uverimo da su prošle trening. Ne bi trebalo da posedujete oružje ukoliko ne znate njime da rukujete. Drugi, pokušavamo da zabranimo oružje za masovno uništenje. Znate, u Sjedinjenim Američkim Državama Ustav kaže da ne smete oduzimati oružje ljudima. I dalje je dozvoljeno da imate pištolje, ali smatramo da poluatomatske puške i oružje koje je namenjeno vojsci ne bi trebalo prodavati ljudima. Mnoge države su ih već zabranile. Dakle, ne mogu da dam tačan savet Srbiji jer nemamo isti Ustav i zakone, ali mi smo se fokusirali da budemo sigurni da zdravi građani, oni koji su prošli trening, mogu da poseduju oružje, a da oružje namenjeno vojsci ne bude dostupno građanima.

- To je zaista izvanredno. Pretpostavljam da ljudi misle da će verovatno uslediti ozbiljne posledice i kazne u budćnosti ukoliko poseduju nelegalno oružje. U Americi smo imali ograničeni uspeh sa ovakvom vrstom inicijativom, imamo često programe vraćanja oružja na primer, ali tada dobijemo 20, 30 komada oružja kada realizujemo takve akcije, ali da, istina je i da mi imamo dosta nelegalnog oružja. Akcija srpske vlasti jeste dobra i mislim da je ovo samo početak rešavanja problema. Svakako, jedan dobar korak unapred.

“OVAKVA TRAGEDIJA MENJA ŠKOLU ZAUVEK” Razgovarali smo sa više psihologa i psihijatara koji takođe kažu da nemaju iskustva s masovnim ubicama. Da li je možda rešenje da pozovemo stručnjake iz SAD i drugih zemalja, koji imaju iskustvo, da nam pomognu?

- Voleo bih da nemamo ovoliko iskustva u masovnim pucnjavama, ali imamo i to posebno kada je reč o suočavanju sa traumom, sa gubicima voljenih osoba, članova društva. Nažalost, imamo iskustva i u školskim tragedijama. Kada se takva situacija desi, menja školu zauvek. Naučili smo kako da izgradimo sistem podrške deci, ali ono što nismo uspeli da shvatimo u Sjedinjenim Državama je kako prepoznati masovnog ubicu pre nego što počini zločin. Postoji verovanje da možete označiti pojedince koji se suočavaju sa određenim bolestima ili koji pokazuju znake određenog ponašanja i da na taj način predupredite masovno ubistvo. Bili smo totalno neuspešni! Razlog – gotovo je nemoguće zapaziti razlike između nekoga ko je klinički depresivan, ko ima izlečivu mentalnu bolest i nekog ko je toliko mentalno bolestan da će počiniti zločin. Isto tako i između nekoga ko je samo besan i nekoga ko je do bola ljut da će da puca u ljude. Mislim da nećemo moći da profilišemo masovnog ubicu pre nego što počini zločin. Zato, najbitnija stvar koju možemo uraditi je oduzeti oružje ljudima koji pokazuju znake neodgovornog ili mentalno obolelog ponašanja.

“TRAUME NEĆE TEK TAKO DA IŠČEZNU” Kada je reč o psihološkoj podrški preživelima i članovima porodica žrtava, na koji način im najbolje možemo pomoći?

- To je veoma dugačak i spor proces. Mislim da je bitno da u ovim situacijama treba da imamo dostupne usluge mentalnog zdravlja porodicama u danima posle tragedije. Trauma neće iščeznuti i zato morate da imate sistem mentalne podrške koji će tu biti godinama, pa i decenijama. Svako dete koje je imalo bilo kakve veze sa tom školom sada se suočava sa traumom, ne samo preživeli i članovi porodica žrtava. Neka deca će ovakav događaj pokušati da potisnu, ali to sećanje može da im se vrati kroz nekoliko godina. Zato je bitno osigurati da sistem mentalne podrške bude dostupan svakom detetu. Takav sistem može mnogo toga dobrog doneti, ali deo traume se ne leči, mora da prođe i prirodni period tugovanja - zaključio je senator Marfi.