PISMA IZ PROVINCIJE RADOŠ BAJIĆ DVE SRBIJE NA BRVNU

Pre dva meseca uredništvo „Blica“obavestio sam da će moje poslednje pismo iz provincije da im stigne krajem maja. Jer od početka juna pa nadalje u potpunosti se posvećujem završnoj obradi filma „Heroji Halijarda“na kome radim poslednjih pet godina. Zato, poštovani čitaoci - naredne nedelje ne očekujte moje pismo.

...Bojim se da su pohvale i apoteoze koje ste nepunu godinu dana čitali o ličnostima na koje bi se valjalo ugledati, koje su učinile nešto važno i veliko za svoj narod - postale deplasirane, ambivalentne i da više nikoga ne interesuju? Imamo li uopšte nešto čime se možemo pohvaliti? Ni Novak više ne pobeđuje? Ja verujem da imamo, ali u zaglušujućoj halabuci sve je manje onih koji žele to da vide i prepoznaju.

Đurđevdan je u tradiciji Srba oduvek bio slavljen u znaku božijeg spokoja, radosti, ljubavi i pesme. Umesto koje smo ove godine zanemeli. Užasna nesreća koja nam se dogodila u srcu Beograda i u srcu Šumadije - promenila je Srbiju i izobličila je. U danima zatečenosti, bola i duševne konfuzije, u zastrašujućem fonu nesagledivo velike tragedije koja je odnela nevine živote, zagledana u ogledalo Srbija vidi svoja dva lica. I poput jarčeva na brvnu sučeljena je sama sa sobom. Nisam bio u Beogradu u petak, 26. maja, kada je SNS organizovao „najveći miting ikada“- u koji su bile zagledane oči cele Srbije. Verujem i velikih igrača iz zapadne hemisfere, jer je u raspolućenom svetu ogoljene sile, geopolitičke nadmenosti i interesa, okružena sa svih strana NATO fortifikacijom – usamljena Srbija kamen u cipeli svima. Iskreno, čudim se kako nas uopšte i tolerišu. Nisam bio u prestonici ni sutradan, kada je opozicija pod plaštom pobune protiv nasilja na beogradskim ulicama organizovala svoju novu šetnju. Do konačne pobede... Pitam se, da li postoji neko ko je mentalno zdrav, ko se neće i ko se ne bi priklonio kriku i apelu protiv svakog oblika agresije i nasilja u našem društvu? I pogotovu protiv smrtonosnog nasrtaja na decu? Ne verujem. Problem je u tome što je zastrašujući zločin koji nas je prenerazio bio okidač za najdrastičnije i najžešće sučeljavanje političkih oponenata od pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine do danas. Koje se događa na beogradskim ulicama pod zaglavljem masovnog molebana dečici iz „Ribnikara“, njihovom školskom čuvaru i streljanoj mladosti u selima Dubona i Malo Orašje. U trenucima plebiscita i jedinstva celog naroda u osudi zločina, na talasima razložnog saučešća, nepojamnog bola, bunta i gneva zbog gubitka mladih života, opozicija je iskoristila kolektivnu emociju populacije i nametnula svoje političke ciljeve i prioritete. Da smeni vlast sa Vučićem na čelu. Sad ili nikad. Što je kao politički cilj legitimno, ali je u kontekstu načina, a pogotovu povoda krajnje problematično. Da je kruška stvarno zrela i sklona padu glasovito najavljuju opozicioni prvaci, budući predsednici, ministri, državni sekretari i ostala ambiciozna politička boranija koja se listom digla da promeni vlast na ulici, pošto i sama sumnja da je to na izborima moguće. I da zabrani Željku Mitroviću da emituje bilo kakav program – a kamoli “Zadrugu”, koju bih i ja prvi zatarabio. A Džeks, kao da mu je neko javio šta će da ga snađe, pa se na vreme iz medijske prebacio u vojnu industriju i postao ekspert za dronove. Znam čoveka, kao mačka je – kako ga god baciš on se dočeka na noge... Sve ovo pišem u riziku da mi se na glavu sruči drvlje i kamenje. Ne bremzam jer koristim svoje demokratsko pravo da kažem šta mislim. Tim pre što verujem da bi u civilizovanim društvima bilo logično da u dostojanstvenom mimohodu solidarnosti sa nevinim žrtvama budu viđeni svi. I ljuti politički protivnici, i opozicija i vlast, članovi opozicionih i vladajućih stranaka, i svi građani bez obzira na to za koga glasaju. To što se nije dogodilo jasno bi diferenciralo šta je glas protiv nasilja a šta čista politika. Bio bi to ohrabrujući znak da je oko krucijalnih nacionalnih tema moguć konsenzus. Da makar pod svodovima Skupštine predstavnici vlasti i opozicije mogu otvoreno, demokratski i civilizovano da razgovaraju. Nažalost, u diskusijama o zabrani TV sadržaja sa afirmacijom nasilja, rečnik i dijalog poslanika u Skupštini Srbije je u jotu sličan najogavnijem i najstrašnijem rijalitiju. Iz kojeg izbija destrukcija, netolerancija i lična mržnja - što je nedopustivo. Priznajem da je moje odsustvovanje sa dva „istorijska“događaja u petak i subotu, kukavičluk za svaku osudu. Nasuprot mnoštvu mojih slobodoumnih kolega glumaca koji hrabro i beskompromisno sa isturenim grudima preuzimaju uloge protagonista na uličnim performansima. I ne samo tamo - već svuda gde je najteže, po naravoučeniju „videla žaba da se konji potkivaju pa i ona digla nogu“.

I dok dve Srbije kao dva jarca na brvnu ukrštaju rogove, pitam se šta će biti sa nama koji se nismo javno i transparentno priklonili ni jednom carstvu? Koji smo otputovali. Koji nismo otišli po sendvič ispred Skupštine i koji u šetnji revolucionarne opozicije nismo potrošili makar jedno punjenje baterije mobilnog telefona – osvetljavajući blistavi put u budućnost, u koji će nas ona povesti. A svetla budućnost nas čeka – treba samo da zakoračimo... Mi očigledno zaslužujemo prezir jednih i drugih. Ne sporim pravo javnim ličnostima, mojim kolegama, estradnim zvezdama i zaslužnim sportistima da budu članovi i vatreni obožavaoci - svejedno da li vladajućih ili opozicionih stranaka. Ako misle da tako treba. Ja ne mislim, i kako mislim tako se i vladam. Za koga iza onog kartona na glasačkom mestu glasam, to je moja privatna stvar i pitanje ljudske slobode koja je svima zagarantovana Ustavom. U godinama koje su iza mene bio sam više puta animiran i pozivan u gotovo sve političke opcije i pokrete. I to ne da budem samo običan član, već član koji ima sekretaricu, vozača i sve pride što sleduje. Svima sam se zahvalio. Odlučio sam da budem građanin koji će da bira, a ne onaj koji će biti biran. Zašto? Zato što verujem da se umetnici, baš kao i sveštenici – moraju uzdržati od političkih angažmana i participiranja u političkom životu. Smatram da oni moraju pripadati svima, i jednima i drugima, i levima i desnima, da moraju biti neka vrsta balansa i mekog kičmenog tkiva celog naroda. Da svojim umetničkim radom i ukupnim delovanjem moraju da podstiču duhovnu, kulturnu i društvenu integraciju - i celovitost nacije. Umetnost mora da miri a ne da svađa. Nažalost, na sceni su svađe, neprijateljstva, uvrede i raskoli bez ikakve pretpostavke za razumevanje i razmenu mišljenja. Baš kao četiri ocila na srpskom grbu – niko ni sa kim nije spreman da razgovara. Dve Srbije, jedna naspram druge odmeravaju snage na korak do bratoubistva. Sa slutnjom da eskalirane suprotnosti i etablirane mržnje lako mogu dovesti i do prolivanja krvi – što nam se na nesreću ne događa prvi put. Kada dođu teški dani, kad je nešto toliko loše, moj pokojni otac je znao da kaže – crno pa nezabeljeno. Koja će Srbija gurnuti onu drugu u ponor koji nam je ispod tabana? Ili će se možda strmoglaviti obe? Još se ne zna. I daj Bože da se nikada i ne sazna...

I dok dve Srbije kao dva jarca na brvnu ukrštaju rogove, pitam se šta će biti sa nama koji se nismo javno i transparentno priklonili ni jednom carstvu