POPOVIĆ „ŠTA“JE VAŽNIJE OD „KAKO“

IZA KRALJICE ROKENROLA, OSIM NEIZBRISIVOG TRAGA U ISTORIJI MUZIKE, OSTAJE POTRESNA I POUČNA ŽIVOTNA PRIČA...

...Jedna od najvećih zabavljačica uopšte, sinonim za hrabrost i draga osoba odavno naseljena u mom srcu, pevačica koja je prodala više karata za koncerte od bilo kog drugog solo izvođača, više neće u Kusnahtu na Ciriškom jezeru otvarati kapiju šatoa Algonquin koju krasi izgravirana metalna ploča: „Nemoj ni pomisliti da gnjaviš Tinu Tarner pre podneva“.

To upozorenje i položeno cveće koje danima stoji ispred otmenog zdanja vraća me 49 godina unazad… Bilo je beogradsko novembarsko praskozorje. U apartmanu 405 hotela „Jugoslavija“čistila se scena celonoćne pijanke. Njen muž se ljuljao gore nego dunavska šajka pod naletima pozno jesenjih talasa. Naslonjena na štok prozora na kome je odložila buket karanfila dobijen posle sinoćne koncertne euforije, umorna zvezda setno je izustila: Iz ovog života još niko se nije živ izvukao. I neće. Šta god verovao da te čeka nakon smrti, i kuda god misliš da ćeš otići, tamo će biti sve različito od onog što si sanjao ili zaslužio. Okrenula se i pošla ka spavaćoj sobi, ka svojoj samoći.

Toga sam bio svestan posle svega čemu sam prisustvovao u tri gradske sekvence.

Ta neverovatna ljudska i muzička priča ide mnogo dublje i dalje od onoga što se sada može pročitati na stranicama knjiga, novina ili pogledati na ekranu. Tina je kulturna ikona u rangu Bili Holidej, Arete Frenklin ili Nine Simon. Pošto je prevazišla siromaštvo i poteškoće, postala je jedna od najuspešnijih u celoj industriji zabave. Srušila rasističke i seksističke zidove koji su izolovali svet muzike, utrla put umetnicima u rasponu od Dženis Džoplin do Bijonse. Uloga feminističke ikone proteže se od šezdesetih a njena privlačnost kao žene i izvođača blistala je do poslednjeg izlaska na scenu. Lične traume iz problematičnog braka otkrile su odlučnost i snagu na kojima svako ko prolazi kroz očajna vremena može da izvuče pouku za sebe. Ona je osoba koja nikad nije razmišljala da odustane od svojih snova. Gospodarica nepobedivog optimizma uvek svesna da je „šta“važnije od „kako“. Drugim rečima, kad je bilo teško videti način za ostvarivanje svojih snova, više se fokusirala na ono što je želela da postigne u ličnom i profesionalnom životu. Preduzimala je svakodnevne, često rizične akcije kako bi se sama poboljšala i približila željenim ciljevima. Pri tom nije kršila pravila samo da bi ih kršila. Postoji vrednost u kršenju normi, u izazivanju statusa kvo. Sve je uradila da bi se probila kroz one „izme“koji su sugerisali da su joj snovi nedostupni zbog boje kože, pola i godina. To je bilo kršenje pravila zarad pozitivnih promena.

Ana Mej Bulok (1939) iz Braunsvila svoj muzički početak i umetničko ime Tina Tarner dobila je sa 20 godina u Sent Luisu od Ajka Tarnera, vođe ritam end bluz benda kojem se pridružila. Sa 30 imala je popularnost, ali i nedostatak pesama. Želela je da uradi nešto što će pogurati zajedničku karijeru, pa odlučila da piše pesme. Počela je sa onim što je najbolje poznavala - sopstvenim životom. Pisala o svom rodnom gradu Natbušu i 1973. napravila hit „Nutbush City Limits“. Ubrzo je počela da praktikuje budizam, napisala neke duhovne pesme, ali iza kulisa, doživljavala stalno zlostavljanje. Ajk bi je polivao vrelom kafom, tukao cipelama i vešalicama, silovao, lomio vilicu i nos pre nego što bi zajedno izašli na scenu. Napustila je svog muža i menadžera Ajka Tarnera 1976. godine usred turneje nakon što ju je više puta udario u vozilu od aerodroma u Dalasu do hotela. Kad je potom zaspao, spakovala se i pomislila: „Upravo si me prebio poslednji put, narkomančino“. Stavila je naočare za sunce da prikrije masnice oko očiju i pretrčala preko auto-puta ka Ramada Inn hotelu. Umalo da je zgazi kamion. Imala je samo 36 centi u džepu i ubedila je recepcionara da joj izda sobu kao privremeni azil. U to vreme žrtve zlostavljanja su nazivane „pretučene supruge“, a njihova iskustva gurana pod tepih ili tretirana kao privatne stvari koje treba rešavati kod kuće. Tina će hrabro i pošteno početi da opisuje koliko je užasan život zlostavljene osobe.

Muzička industrija je teško razumela njen raskid sa „umetnikom, mužem, vođom sastava i velikim kreatorom“i upuštanje u solo karijeru. „Želela sam da skinem zabludu kako su Ajk i Tina idealan par, pozitivni i sjajan tim“, ispričaće Tina u dokumentarcu iz 2021. „Pa sam mislila, ako ništa drugo, bar da ljudi znaju“. Prestala je da se reklamira kao ritam i bluz pevačica, predstavila se kao rokerka i napravila najveći ikad zabeleženi povratak. Odeća i frizure odražavale su ovu promenu i postale deo njenog kultnog izgleda. U poređenju sa svojim muzičkim savremenicima, bila je starija i sa starijim zvukom - kombinacija koja je išla u njenu korist: crna baka koja je izmislila tatin rok! Pojačala je ulogu crnkinje u rokenrolu, definišući tu eru muzikom nabijenom kombinacijom misterije i lagane melanholije pomešane sa nesrušivim optimizmom.

Žena koja je svoj bol, traumu i uspeh koristila kao sredstvo za promenu sveta

Simbol „uspešnosti uspeha“sa 12 Gremi nagrada, 100 miliona prodatih ploča, diva naslovnih strana, magnet za pune stadione (na Marakani u Riju – 182.800 ulaznica!), provokatorka kratkih suknji i velikih perika, omiljena ujna Kita Ričardsa, fatalna Entiti iz „Pobesnelog Maksa“, „Kraljica Esid“iz filmske verzije opere „Tomi“, Džegerova učiteljica plesnih pokreta, neodoljiva polovina dueta sa Stjuartom, Bouvijem ili Adamsom, interpretatorka čiji se album “Private Dancer” čuva u američkoj Kongresnoj biblioteci, junački se nosila sa moždanim udarom, decenijama visokog krvnog pritiska, transplantacijom bubrega i kancerom creva. Zato nije lako iznaći prave reči za oproštaj od žene koja je svoj bol, traumu i uspeh koristila kao sredstvo za promenu sveta. Tina je uplašenima pokazala kako može i treba da izgleda budućnost ispunjena slobodom, ljubavlju i saosećajnošću.