Како заменити незаменљивог
НОВА ВЛАДА ПО СТАРОМ РЕЦЕПТУ
Из коначне одлуке о имену новог премијера неће се сазнати ништа ново о будућности Србије – осим, можда, вероватноће да паралелно са београдским буду расписани и парламентарни избори
Кад човек поседује несвакидашње квалитете није лако одлучити како да се тај огромни капацитет најбоље искористи, али зато су грађани ту да помогну: чим је, у понедељак, шеф Србије Александар Вучић саопштио да ће некадашњем министру одбране Братиславу Гашићу „доделити неку одговорну функцију“, али да „још увек не зна коју“, на друштвеним мрежама осванули су бројни конструктивни предлози.
Тако су некадашњег министра, смењеног 5. фебруара 2016. због вређања новинарке, грађани видели као новог повереника за родну равноправност, министра културе и информисања, директора РТС, заштитника грађана, председника САНУ... Други су, ипак, предност дали чињеници да се Гашић, више него простачким понашањем, у историју уписао неразјашњеном повезаношћу са падом војног хеликоптера марта 2015. у коме је погинуло седам особа, па су предлагали да му се додели место директора контроле летења...
Наравно, било је и оних који су, без обзира на реалност, примећивали да Вучић, на функцији председника Србије, на коју би требало да ступи за двадесетак дана, има право на врло ограничен број именовања – према Уставу, у његовој надлежности је постављање и опозив амбасадора, предлагање кандидата за председника Владе, именовање генералног секретара председника Републике, шефа Кабинета председника Републике, саветника председника Републике и других функционера у Генералном секретаријату председника. По Уставу, именује и разрешава секретара Савета за националну безбедност, односно координатора служби безбедности, како се у јавности означава функција коју је, откако је постао премијер, узурпирао Вучић, све обећавајући да ће се са ње повући. Некако се, ипак, за то нису били
стекли услови, иако је лојални Гашић већ раније помињан као могући наследник.
Тешко би, ипак, било са сигурношћу тврдити да ће наговештена одговорна функција за „пријатеља Бату“бити управо она која располаже поверљивим информацијама служби безбедности, драгоцена у политичком инжињерингу који је резултирао концентрисањем све суштинске моћи у једној личности. Искуство нас, наиме, учи да Вучић одуговлачи са доношењем одлука до последњег тренутка, воли да изненади чак и најближе окружење, и не држи се претерано институционалних овлашћења, захваљујући којима не би имао право да се меша у избор министара при евентуалној новој реконструкцији Владе.
Зато су све опције и даље отворене, па је, у недостатку поузданих информација о току мисли онога који о свему одлучује, данас много оних који, као што рече један наш саговорник, „седе и гледају у телефон“у нади да ће неко важно место припасти баш њима. Судећи према тренутно важећим спекулацијама, највише шанси на кастингу за премијерско место имају одавно помињани Никола Селаковић, Ивица Дачић, Ана Брнабић и Милош Вучевић у улози
потенцијалног „великог изненађења“- што наравно, не значи да коначни избор неће бити неки други такмичар у игри лојалности, укључујући и Небојшу „падни ми на груди“Стефановића.
И тешко да ће се, с обзиром на свест о томе где се прави центар моћи налази, из коначне одлуке о имену новог премијера ишта ново о будућности Србије сазнати – осим што ће, можда, бити разлога за поузданију прогнозу о шансама да се, паралелно са предстојећим београдским, одрже још једни ванредни парламентарни избори. Односно, да се стална претња новим изборима, као кључна тековина Вучићеве владавине, привремено „укине“– расписивањем (непотребних) избора.
Траже се кадрови изразите лојалности, неко са добрим везама са Западом, неко да умири Русе, плус неочекивана личност с угледом у професији да фасцинира бираче
Наши саговорници тврде да, тренутно, изгледа као да највеће шансе има више пута отписивани Дачић. А то би, верује се, значило скоро расписивање парламентарних избора, јер је мала вероватноћа да би Вучић био спреман да вештом лидеру СПС препусти важну функцију на дужи рок и тако му да прилику да опорави странку озбиљно уздрману стављањем напредњачких интереса испред сопствених.
Дачић се, уосталом, показао као користан партнер – не само тиме што је, окретањем леђа Борису Тадићу након што га је на председничким изборима 2012. победио Томислав Николић, омогућио почетак напредњачке ере, већ и изразитом трпељивошћу коју је демонстрирао током протеклих пет година Вучићевог успона. А умео је лукави ученик Слободана Милошевића прецизно да процени ситуацију и на време „претрчи“од
Николића, са којим је током првих година сарадње СНС-СПС гајио блиске односе, између осталог захваљујући и заједничкој наклоности ка Москви, ка све јачем Вучићу. Који, притом, никад није престао да га кињи и наплаћује му „издају“из маја 2008, када је, склопивши договор са демократама о коалицији на републичком нивоу, одустао од већ потписаног споразума о формирању већине СПС и тадашње СРС у Скупштини Београда, чији је кључни резултат требало да буде Вучић на месту градоначелника.
Добар је трпељиви и кооперативни Дачић, јер га је лако контролисати садржином извесних фиока, згодан је за улогу кривца за све што је наопако и не представља конкуренцију, иначе би одавно био почишћен, као што се десило бројним сарадницима и конкурентима у првих пет година Вучићеве ере.
Додуше, у самом старту баш и није било најјасније да је реч о Вучићевој ери – на изборима 2012. Николић је био победник, а Вучић губитник (на локалним изборима у Београду) али зато вешт, амбициозан и неоптерећен обзирима: најпре је помогао Николићу да се одлучи да напусти место председника странке и тако остане да лебди без „базе“. Потом је испословао да се промени чак и закон како би од Николића добио чувену функцију координатора служби безбедности, до тада намењену шефу кабинета председника Србије, са које је, иницирајући (заборављену) борбу против корупције, набилдовао сопствену популарност и промовисао се у неустрашивог „српског Елиота Неса“коме је, због онога што је изгледало као борба за правду, убрзо све дозвољено и што унапред, што уназад, све опроштено.
Зато није било чудно што је за њега измишљена до тада непозната скраћеница – ППВ: Вучић, наиме, није био обичан потпредседник Владе, већ важни први потпредседник, који је, захваљујући чињеници да су напредњаци били надмоћнији у односу на социјалисте (73:44 скупштинска мандата) одмах почео да, као да је сам премијер, нишани правац и диктира темпо. Питање ко је главни човек у влади још пре прве годишњице добило је недвосмислен одговор – Вучић.
Сви остали, уз малу групу безгранично лојалних изузетака, показало се, само су мање или више важни статисти и извршиоци радова планираних, углавном, у Вучићевом неформалном блиском окружењу. Ко се, уосталом, данас сећа да су, уласком у владу формирану 27. јула 2012. годинама утицајни Млађан Динкић и екипа из Уједињених региона Србије (проширени некадашњи Г17 плус), заправо, завршили своју политичку каријеру, што се видело у првој реконструкцији, месецима најављиваној и коначно спроведеној 2. септембра 2013?
У влади Ивице Дачића (био је и министар унутрашњих послова), осим СНС, СПС и УРС, били су и представници ПУПС Јована Кркобабића, СДПС Расима Љајића, Нове Србије Велимира Илића и СДА Санџака Сулејмана Угљанина. Вучић је био и министар одбране (до реконструкције, када га је заменио Небојша Родић) а потпредседници владе били су и Јован Кркобабић (министар рада, запошљавања и социјалне политике до смрти, априла 2014), Љајић (уједно и министар унутрашње и спољне трговине и телекомуникација) и Сузана Грубјешић из УРС (за европске интеграције, до реконструкције владе).
Министар спољних послова био је Иван Мркић, вођен као нестраначка личност (мада близак Николићу, што му није била препорука за дуго трајање), а Динкић је обављао послове министра финансија и привреде. Реконструкцијом владе министарство је подељено на два ресора, а „појачања“су пронађена у две тада нестраначке личности – Саша Радуловић био је задужен за привреду, а млади амерички ђак Лазар Крстић за финансије.
Напредњачке дресове у Дачићевој влади носили су и Никола Селаковић (министар правде и државне управе), Зорана Михајловић (министарство енергетике, развоја и заштите животне средине), Милан Бачевић (пријатељ председника Николића добио је ресор рударства, природних ресурса и просторног планирања), Горан Кнежевић (министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, „пао“је због афере афлатоксин и заменио га је нестраначки Драган Гламочић) и Братислав Петковић (министар културе, на чије је место у реконструкцији дошао Иван Тасовац, као нестраначка личност). Нестраначку Алису Марић годину дана касније заменио је Вања Удовичић (министарство спорта), а Верицу Калановић (УРС) као министарку регионалног развоја и локалне самоуправе заменио је напредњак Игор Мировић. Социјалисти су наступили у саставу Славица Ђукић Дејановић (здравље), Жарко Обрадовић (просвета, до реконструкције када је дошао Томислав Јовановић) и Милутин Мркоњић кога је заменио Александар Антић (саобраћај). Било је посла и за Велимира Илића (грађевинарство и урбанизам) и Сулејмана Угљанина (без портфеља) а након реконструкције појачање је стигло у виду Александра Вулина (без портфеља, задужен за Косово) и Бранка Ружића (без портфеља, задужен за евроинтеграције).
Када је, после ванредних избора у пролеће 2014. напокон формирао своју (прву) владу, Вучић је, уз делимично ротирање на функцијама, продужио трајање Дачићу, Зорани Михајловић, Љајићу, Гашићу (до смене), Селаковићу, Крстићу (до оставке августа 2014, када је на место министра финансија дошао Душан Вујовић), Тасовцу, Удовичићу, Антићу, Вулину и Илићу. Тиме је требало да оснаже Кори Удовички (државна управа и локална самоуправа), Небојша Стефановић (унутрашњи послови), Душан Вујовић (привреда), Снежана Богосављевић Бошковић (пољопривреда и заштита животне средине), Срђан Вербић (просвета, наука, технолошки развој), Златибор Лончар (здравље) и Јадранка Јоксимовић (без портфеља, задужена за европске интеграције). Августа исте године, када је Вујовић преузео функцију Лазара Крстића, на место министра привреде дошао је Жељко Сертић. Нико од изабраних није био близак Николићу, а видели су се и остали критеријуми према којима Вучић бира људе: изразита лојалност (кључна гаранција трајања) на најважнијим местима, неко са добрим везама за Западом, Дачић да умири Русе плус неочекивана личност са угледом у професији, да фасцинира бираче. Тако је направљени и други, још увек актуелни Вучићев кабинет, зашто би било другачије и када он лично не буде физички присутан у згради Владе Србије?