Анатомија једне мистерије
Дозволили смо да нам уруше вредности, унизе идеале, извитопере правду, да нам угуше право. Дозволили смо да нас уплаше, да нам одузму веровање и наду. И сад питају, одакле протести
Изнурујући дани мрмота понављају се у Србији већ четврт века. Накратко се учинило да ће се 5. претурити у 6. Није! Следећег дана смо се опет будили у претходном. И још смо на 5. А, можда је тек 4. или 3.
Деца онда рођена, већ млади људи, своје протесте почели су сутрадан после председничких избора. Ујутро, 3. априла, кренули су договори преко електронских мрежа. У 18 часова окупили су се испред Дома Народне скупштине. Можда је изгледало да не знају јасно шта хоће. Али, свако од њих добро је знао шта неће. Шта више не може да поднесе, а да остане нормалан. На шта даље не сме да пристане, а да остане.
За протеклих пет недеља, на улице широм Србије изашли су студенти и пензионери, познати уметници и непознати грађани, јавне личности и анонимни истомишљеници, синдикати војске и полиције, иницијативе, групе, покрети, раднички синдикати... Људи свих животних доби, различити по много чему, сложнији или мање сложни, боље или лошије организовани, кад бројнији кад малобројни, повремено или упорније, боре се ПРОТИВ ДИКТАТУРЕ.
Насилничка кампања премијера Александра Вучића, злоупотреба државних ресурса, владе, буџета, институција, установа, СНС партијске војске, виних и невиних грађана; противуставни састав РИК, срамотно пасиван РЕМ, удворички подастрта
штампа, поданички пристрасни медији; сатанизација, блаћење опозиционих кандидата, грађана који другачије мисле, сатерани у недоступ јавности; Србија данима под окупацијом гротескних колона аутобуса „присталица“, финансираних државним новцем; бирачки спискови пуни непостојећих, преминулих, сумњиво убачених имена (Фредерик Џорџ Сигал!); саботирање гласача из дијаспоре, локација и број бирачких места (око 50 за читав свет), волшебни „падови“сервера који осујећују пријаву за гласање; катастрофичне претње, ноторне лажи и обмане, популистичка празнословља са крезовски скупих спотова и билборда; малтретирање, уцењивање, пописивање грађана, притисци на радном месту, на вратима њихових станова; насловнице дневних новина бласфемично обавијене гигантским АВ, уочи предизборне тишине; малверзације пред бирачким местима, кажњиве нерегуларности током гласања, прекрајање и лажирање изборних резултата; проглашење „победе“чим су затворена биралишта (сведочим као члан бирачког одбора)… Хокус-покус – ето га Вучић и председник!
Коме је данас добро у држави Србији? Онако, баш добро, да пристаје на ово што је испостављено за живљење. Коме је толико од доброг „добрије“да се и даље пита што бучу ови на улицама? Коме је толико „најдобрије“да не би вриштао од те доброте?
Не, није проблем та несносност која нам се навали на леђа чим ујутро отворимо очи. Сваком уписаном а никад до краја истинито пребројаном бирачу, свеједно је да ли је изашао на гласање и бирао, свеједно да ли је изашао па су бирали уместо њега, свеједно да ли није изашао и бирао, изабравши да у његово име бирају и/или краду. Наваљује се то све и онима који до права на избор још нису стигли, за које смо ми који бирамо, и гласајући и не гласајући, и те како још одговорнији и кривљи.
Дакле, није проблем то што грађани Србије, од новорођенчета надаље, као да осећају сручен воденични камен од којег једва да дишу. Није проблем шта смо већ посркали, усисали, прогутали, сажвакали, појели. Нису проблем наплавине измета, гноја, слузи, гангренозне угњилотине и распаднуте стрвине у шта нам се друштво претворило. Није проблем што се затире култура, што болнице личе на девети круг пакла, шта не раде институције и шта раде судови, што је у „потпуној запослености“радно место најлуктративнији производ за подмићивање, застрашивање, трговину, уцене. Није проблем кад се у противприродном политичком блуду суспендује парламент, што су им дипломе лажне а функције стварне, ни противзаконите приватизације ни противразумске субвенције, ни крађа, ни корупција, ни амнестије злочинаца и криминалаца. Није проблем ни Београд на води, ни фантоми у Савамали, ни „комплетни идиоти у градској власти“. Нису проблем неподношљива вређања, омаловажавања, презир, примитивизам, сељачија и порнографија, које се на грађане Србије изливају из сенгрупи ТВ екрана, радио-таласа, назовиштампе и других доказа Вучићеве апсолутистичке владавине. Не, није стварност проблем!
Од првог дана протеста, ова накарадна власт, диктатор и њего-
ви извршитељи, други злонамерни па и неки добронамерни баве се оптужбама, инсинуацијама, нагађањима. Битанге, хуље, лажови те скептици, ироници, циници свих врста у једном су сагласни: не може то само од себе да настане. Зна се који домаћи опозициони политичари повлаче конце из сенке. Зна се и ко финансира те „издајнике“, „хулигане“, „наркомане“, „алкохоличаре“, „досовце“, „плаћенике“, „сорошевце“што се буне. Кад је могло ишта одве да се деси што није вођено из разних центара моћи. Ми, обичан плебс, ионако се ни о чему не питамо нити одлучујемо. Биће како други кажу, наћи ће се ко ће да спроведе. Јавне и тајне службе широм света, крупан капитал, Трилатерала, масони, секте, НВО…, уротило се то и надигло, по читав дан само смишља, кује, мути и изводи завере. И ти шетачи, баш су наивни. Нека ходају, умориће се. Пре двадесет година онолико се шетало и – ништа. Дошао Курта уместо Мурте па и он се промуртио, није прошло много. Правда, идеали, слобода, врлине, етика, морал, закони, демократија… – саме трице и кучине. Новац и сила владају! Твоје је да се прилагодиш, приволиш и приклониш. Ако ти се не свиђа како Фонтана пева, немој да слушаш. Ако ти овде није добро – иди! Па својом дипломом другде лечи људе, прави плакаре, програмирај, пери судове…
Да ли нам, колико и како одвана раде о глави нисам баш упућена, мени се моћници не поверавају. И да раде, на то слабо можемо утицати. Ови домаћи кнезови и аге су наш
проблем и прва брига! И више су него довољни да је лоше јуче боље од данас, а сутра је извесна гора будућност. За такав закључак нама не треба туђи извештај, него да код очију видимо, код ушију да слушамо па у глави да закључујемо сами.
Није господар Вучић никао ниоткуда. Башкари се то овде откад се ногу и језика дочепало. На штедро нађубреном тлу је никло, имало је добре учитеље, још боље менторе и спонзоре. Па је дете порасло, осамосталило се и – постало стоглава аждаја! Персонификација зла, безакоња, силе, лоповлука, манипулације, лажи, бахатлука, ароганције, простаклука… Имао би ту и суд шта да одмери по закону.
Ми, као мрмоти заглављени у истом дану, ћутимо. Чекамо. Шта – с неба пало спасење или смак света? Увукли су нас у свој наказан систем постојања. Свуда видимо завере, интриге, подметања, мистерију уместо истине, опсену уместо стварности, смислове испод смисла, до бесмисла. Постали смо саможиви, себични, сумњичави, малодушни, апатични, летаргични, незаинтересовани, кротки, послушни. Уморни и изнурени од „вечитог истог“у Србији, разочарани и изневерени од „својих“, дозволили смо да утрнемо.
Пустили смо да нам исмеју и омаловаже човечност сваке врсте, да нам изблате врлине, унизе идеале, да нам извитопере правду, да нам угуше право, да нам затоме веровање и наду, да нас уплаше. Пустили смо да нам анестезирају здрав разум. Еј, бре, дозволили смо да нам отму слободу!
Наивчине, ма, слободно се буните, шетајте, хучите. Зар не видите да протести замиру? Као човек човека, друго нас питам. Зар толико мало имамо самопоштовања? Зар тако крхко верујемо у то ко смо и шта можемо? Зар толико кратко памтимо кроз шта смо све прошли? Зар тако слабо осећамо смрад који дави? Зар смо спокојни над овим што живимо као клетву!?
Вучић и његови полтрони, наше букагије дуго необављеног посла, не траће своје време. То ради 26 сати дневно да нас дотуче и зомбира до амебоидне бесловесности. Ненормални, наопаки, свепоседујући сад су ту. Њима је одлично. Неће сами отићи. Још мање ће нас неко други избавити.
ИЗА МЕНЕ СТОЈИМ ЈА, поручују млади са транспарента. Можда није много али толико имамо: себе и овај једини живот. Ако га протраћимо, опет се пише да смо живели. Хоћемо и то дозволити?
Пут до нормалног неће бити лак, ни кратак. Требаће пуно решености, неодустајања, снаге. Или ћемо наставити испраћаје с картом у једном смеру, док последњи не угасити светло. Избор је сваког од нас шта ће урадити и како.
Да не буде забуне, иза овог текста стојим ја. Своје сам изабрала и нећу одустати.
Пут до нормалног неће бити лак, ни кратак. Требаће пуно решености, неодустајања, снаге. Или ћемо наставити испраћаје с картом у једном смеру, док последњи не угаси светло