Источни ветар, западни ветар
Можда призор Кинеза који дочекују Вучића држећи његову урамљену фотографију заиста подсећа на успешност несврстане политике Јосипа Броза Тита, али околности нису баш исте
Нема још епилога иницијативе Ивице Дачића да се реши питање дипломатског статуса Српскоруског хуманитарног центра у Нишу, што је, тврде упућени, за Брисел лакмус искрености проевропске политике Србије. Али има нових вести: баш док се на форуму у Пекингу Александар Вучић састајао са Владимиром Путином, стигла је и најава оснивања новог тела - Националног савета за сарадњу са Русијом и Кином, са Томиславом Николићем на челу.
Шта имамо с друге стране? Кашњење у испуњавању обавеза из Акционог плана за преговарачко поглавље 23, или, рецимо, неодлазак на инаугурацију новог француског председника, виђеног као „спаситеља ЕУ“(укинуте су, ипак, чудесне тромесечне санкције Француској уведене због неизручења Рамуша Харадинаја)...
Можда призор Кинеза који дочекују Вучића држећи његову урамљену фотографију заиста подсећа на успешност политике Јосипа Броза Тита, али, много се променило од пада Берлинског зида и мења се и данас. Да ли је одржив проевропски курс паралелно са блиским односима са Москвом?
Уколико руска база у Нишу добије дипломатски статус - што, како рече немачки амбасадор Аксел Дитман, не важи за немачке хуманитарне организације - то ће, верује Димитар Бечев, аутор књиге Ривалска снага - руски утицај у југоисточној Европи и виши сарадник Атлантског савета, бити веома негативан сигнал. Ипак, верује он, то неће бити разлог за кризу у односима са ЕУ. „Преговори иду даље“, каже. Али, није свеједно шта значе добри односи са Москвом: „Србија се није придружила санкцијама и ЕУ
је то практично прихватила. Сматрам да ипак постоје `црвене линије` преко којих Србија не сме да прекорачи, као што је чланство у Евроазијској економској унији. Ревизија договора за слободну трговину са Русијом је, са друге стране, у интересу Србије, уколико услови нису повољни“, каже Бечев.
И Ведран Џихић, предавач Института за политичке науке у Бечу мисли да још има маневарског простора за навигацију између ЕУ и Русије. Иако је позиција ЕУ номинално јасна, и не трпи спољнополитички паралелизам земаља које желе да постану чланице, у пракси, подсећа он, све изгледа другачије. „ЕУ је у фази интерног самопропитивања, а дeо тог процеса је и константно промишљање о позиционирању према Русији“, каже Џихић. Он подсећа да постоје чланице које су блиске позицијама Путинове Русије, као што је Мађарска, а врло је вероватно и да ће после октобарских избора, десничарска Слободарска партија Аустрије Хајнца Кристијана Штрахеа, која се такође противи санкцијама Русији, бити део владе. Такође, већина десничарских странака у ЕУ отворено подржава Путина.
„Речју, и у ЕУ по питању Русије постоји какофонија гласова. Још увијек су централне чланице, попут Њемачке и Француске, за одржавање санкција, а у томе ће истрајати и нова осовина Макрон-Меркел“, каже Џихић. За њега је централно питање да ли ће процес проширења у оквиру неке нове, преуређене ЕУ (о чему ће се дебата водити после избора у Немачкој) остати ниско на листи приоритета или постати један од важних задатака.
„Тренутно се Западни Балкан налази `ни на небу, ни на земљи`у смислу ЕУ интеграција. Технички се процес одржава у животу, машине покрећу срце клинички готово мртвог пацијента и остаће укључене док се лијечнички конзилиј не одлучи који би требало бити слиједећи корак у терапији. У таквој ситуацији још увијек је све могуће, па и политика Србије саткана од прагматизма према ЕУ и играња на руску карту“, каже Џихић који стање описује као хибридно спољнополитичко и идеолошко битисање Србије - и демократска и ауторитарна, и проруска и проевропска, и либерална и илиберална. Ипак: „Хибридна стања могу краткорочно изгледати као добитна комбинација, али дугорочно хибридност производи нестабилност, не доводи до прогреса друштва, већ постаје симбол за стагнацију“.
Да ли је, онда, Дачићева иницијатива намењена само за унутрашњу употребу, или, рецимо, постоји план да он буде премијер који ће испунити жељу Москве, тако да (проевропски) председик Вучић нема ништа с тим?
Џихић целу причу види као наставак хибридне политике. „Слична тактизирања су саставни дио Србије од убиства Ђинђића до данас. Сам Дачић, дакле, мало тестира ЕУ, мало показује полтронско довијање према Русији, а у суштини препушта свемоћном Вучићу да донесе одлуку и аргументира је и према Русији и према, рецимо, Њемачкој. Вучићева способност реторичког прављења шпаге је (не)завидна и он, ко и сви идеолошки празни семиауторитарни лидери, користи сваки милиметар слободног простора за манипулације и јачање властите позиције. Тако ће и даље играти и на карту Русије и ЕУ“.
Џихић ипак упозорава и да време за такве играрије истиче и да су протести на улицама српских градова на Западу допринели нарушавању Вучићевог имиџа. После избора
Вучић ће и даље играти на карту и Русије и Европске уније, али време за такве играрије истиче Ведран Џихић
у Немачкој нова осовина Немачка-Француска захтеваће да се све земље које гравитирају ка Унији јасно определе. „ЕУ ће морати да почне да повлачи контрасте између оних који поштују, цијене и баштине либералне вриједности, слободу и демократију и оних који под плаштом демократије нарушавају слободе и граде ауторитарне режиме. Ако се одлучи да иде у правцу продубљења интеграције и буде хтјела да буде релевантан актер на интернационалној бини, онда ће и политика проширења морати да постане једна од окосница политике ЕУ. Најкасније тада Србија ће морати недвосмислено да се одлучи“.
Оно што је забрињавајуће, истиче Џихић, јесте степен подршке демократији, о коме говори најновије истраживање Pew Research Centеr. Према њему, грађани Србије су по питању вере у демократију на дну лествице земаља у Централној и Источној Европи, јер је само 25 посто становништва убеђено да је демократија најбоља форма владавине. За 28 посто становништва друге врсте власти су боље, док је за 43 посто свеједно у којем систему ће живети. „Ових 28 посто и ових 43 посто отварају простор за ауторитарне политике и лидере и омогућавају Вучићу да се позиционира између ЕУ и Рисије, да игра на карту Кине, да чини све што жели“.
Џихић упозорава и да Дачићева иницијатива долази у моменту усијаних регионалних односа: „У србијанском политичком имагинарију тренутна централна тема негативних пројекција је фикција рата између Србије и Албанаца на Балкану. Чини ми се да се и са питањем Центра у Нишу повезује нека фиктивна линија фронта између Србије и умишљене Велике Албаније, или, ако желимо то да дигнемо на виши ниво и парафразирамо Самјуела Хантингтона, линија фронта између православне и исламске културе на Балкану. Призивање рата у Србији и звецкање оружјем од стране Харадинаја су комуницирајуће посуде - и једна и друга страна дижу тензије, користе се националистичким аргументима и матрицама 90-их и демонизирајући једни друге стварају маневарски простор за борбу за власт и камуфлирање властитих привилегија и махинација.“
А таква „хиперпродукција емоционалности, негативности и реторичког насиља“се може отети контроли: то би, тек, упозорава Џихић, за Србију и цео регион био директан пут 25 година назад у прошлост, на коме би се, на дуже време, пропустила свака шанса за демократизацију.
Да ли би управо страх од таквог исхода могао убрзати ЕУ интеграције региона? Не, уверен је Бечев. Он подсећа да се још Вук Јеремић „играо тим аргументом“, али и оцењује да чланице ЕУ нису спремне да олакшају процес због таквих „веома активних апстрактних геополитичких спекулација“. За ту лекцију баш и не знамо, али знамо да је Вучић научио једну другу - ону да се упорност исплати.
Чланство у Евроазијској економској унији је „црвена линија“преко које Србија не сме да прекорачи Димитар Бечев