Судар уметности и политике
У последње време блиски сусрет уметничких слобода са политиком имали су редитељи, глумци, музичари, писци, ликовни уметници, фотографи, карикатуристи. Опасне уметничке фреквенције струје у ваздуху, и много сумњивих притисака
Праскавост којом Петар Божовић у филму Црни бомбардер говори Драгану Бјелогрлићу да музика коју потоњи пушта у етар представља „опасне идеје“и „опасне фреквенције“одражава две одређујуће, супротстављене емоције професионалних заштитника и најсуманутијег система. С једне стране се надвија ужас пред идејом да је систем угрожен и да заштитник не ради свој посао како му је одозго поверено. С друге чучи радост што систем има непријатеље и што заштитник има сврху. Нити је данас 1992. година, када се радња филма одвија, нити шармантни Бјелогрлићев Црни крстари озвученим комбијем по београдским улицама, нити су апаратчици начелно забавни као Божовићев инспектор Бешевић. Паралеле нажалост постоје. Ниска мусавих политичких афера, опипљива бесперспективност због које смо други у свету по одливу мозгова и недавно завршена фарсична предизборна кампања само су неки од наративних елемената на којима би и поменути
филм позавидео. Масовни протести можда јесу утихнули, али су прво показали да опасне фреквенције и даље струје у ваздуху. Питање је дана када ће се поново чути. С треће стране, збиља је пуна Бешевића, у полицији и другде у јавној управи, укључујући и места на којима се ствара културно ткиво распареног друштва.
Извесно се због њих недавно и одиграла мала драма око скидања Велике драме Синише Ковачевића која је пуних 15 година била један од стожера репертоара Народног позоришта.
„Први сукоб с овим режимом почео је почетком 2013, недуго након што су ’напредни ослободиоци Београда’ ушли у Народно позориште, када су комесарским маниром забранили пробе представе Чудесни. Одредили су управни одбор чији је председник кооптирао свог сина да у опери пева велике баритонске улоге без дана музичке школе, а заменица управника је имала завршен курс за трактористу или фитнес инструктора,
не сећам се сад. Бујало је осећање немоћи и туђег стида који се на нас примио јер на тим образима румен не станује. И дете уплакано кад видите, не буде вам свеједно, а камоли одраслог човека, глумца, особу од чије сузе каткад зависи успелост извођења, а у овом случају није се радило о сузи коју производе занат или професија, него о искреној сузи понижења и немоћи. О скидању Велике драме немам довољно информација, али знам да представе које се по свету изводе деценију и по представљају својеврсну инсигнију установе и да их се не одричу оволико лако и напрасно“, каже Ковачевић за НИН.
Раније је, вели он, ситуација била транспарентнија – знало се ко га је крајем осамдесетих тужио због малициозног тумачења драмске серије Портрет Илије Певца и знало се ко је прекинуо извођење представе Свети Сава 1990. године. Напомиње да се ни за вакта Бориса Тадића није нарадио због честих, неблагонаклоних иступа против власти у јавности. Онда му је за репризирање серије Горки плодови стигла непристојна понуда од 16.000 динара по епизоди, кројена да буде одбијена.
„Важно је рећи да су отпори одозго умногоме настајали мојим избором. Нити сам у животу умео да препознам праве капуте, нити бих желео да их некоме придржавам. Али чињеница да постоје је поражавајућа. Раније су ствари другачије функционисале. Погледајте филмове Желимира Жилника, Жике Павловића и Саше Петровића, погледајте драме Аце Поповића попут Ка-пе доле у чијем је називу већ садржана критика Брозовог режима. Поштовао се дар тих људи, иако нису могли да постану управници ’Авала филма’ или
Атељеа 212. Њих то није ни интересовало. У комунистичком шињелу сте имали сабрану елиту неколико народа, а једне државе, а та елита је знала да уметност мора бити колико-толико слободна да би певала. Никог нису уметнички убијали. Али, шта друго данас да очекујете до реваншизма од фалсификатора диплома, приучених доктора без академске честитости и интелектуалних и моралних инвалида“, каже он.
Управо је то и највећи проблем у мапирању цензуре над уметничким изразом – разграната мрежа ситних интереса довела је у последњих неколико година до сумњиво много притисака чије је изворе напослетку веома тешко утврдити. Медијима који се доживљавају као антирежимски волшебно нестају оглашивачи као главни извор прихода, нови законски оквир омогућује онеспособљавање рада телевизије Н1, а путујући караван Нецензурисане лажи служи да грађане подсети да је критика власти из перспективе власти унапред отписана као кривотворење. Међутим, лако је доказиво да се свако несагласје с режимским објавама одбацује не само као неаргументовано, већ и као злонамерно. У том вакууму чињеница и вредности је разлоге цензуре често тешко установити, јер се у свој својој произвољности могу појавити ниоткуда и опет бити делотворни.
Примера ради, представа Коштана у режији Кокана Младеновића је пре две године отказана у Позоришту на Теразијама, наводно због редитељског непоштовања рокова за које је Младеновић тврдио да није упитно. Мало пре тога, премијер Вучић је Младеновићеву изјаву како „пати што је пети октобар био мирна револуција“јавно протумачио као позив на рушење поретка. Истини за вољу, Коштана је добила средства на конкурсу ресорног министарства, али због залагања неколицине компетентних људи. Српска култура њима има да захвали и што је Борис Малагурски остао без државне дотације, упркос интервенцијама власти, јер његов предложак за сатиричну комедију, кажу, није био ни смешан, ни забаван. Нечији је политички критеријум изгледа ипак испунио, пошто се говорка да ће на предстојећем конкурсу ФЦС добити одређена средства у категорији комерцијалних филмова. С друге стране, учешће ћерке Драгана Бјелогрлића на недавним протестима је, говорка се, било довољно да премијер министру културе спочита што је редитељ уопште добио одређена средства на једном од претходних конкурса.
На препреку је наишла и представа у режији Кокана Младеновића Јами дистрикт према тексту Миње и Јелене Богавац које су у недавном интервјуу за НИН указале да је спор настао због плаката на којем су, уз ауторски тим и ансамбл, стајали још многи Срби, од Тесле до Цеце, па и Александар Вучић. Биће да улазимо у нову фазу иконоборства, пошто је и карикатуристи Душану Петричићу било наложено да у Политици „ређе црта премијеров лик“. Није се повиновао и најурили су га, а једино добро из те срамоте је што је своје радове почео да објављује на странама нашег недељника.
Цензура је случајно доброг донела и фото-колективу Камерадес, који је у марту прошле године повукао изложбу фотографија оштећених предизборних плаката под називом Dirty Season - нецензурисано из галерије Артгет, након што су из излога уклоњена четири рада, јер је, према речима Марка Рупене, изложба привукла више пажње након њеног скидања но на отварању.
„Мало је вероватно да су се власти толико занимале нашом изложбом и да је наређено да се радови уклоне. Наш колектив није група која има утицај на шири круг људи. Ми нисмо претња систему. Али, велику претњу осећају мали људи који су на водећим позицијама у институцијама које излажу ауторске радове“, предочава он за НИН.
Марко Рисовић из Камерадеса додаје да се аутоцензура управнице идејно нехотично наслонила на поенту изложбе.
„Уметници добијају сигнал да је њихов израз пожељан уколико је подобан, а о подобности одлучују полтрони и послушници који се на одговорне позиције доводе да би очували тај и такав поредак. Застрашени својом некомпетентношћу и зависношћу од оних који су их на те позиције поставили, ти људи имају страх од страха и паничну потребу да нефункционални систем заштите по сваку цену. То је био случај и с нашом изложбом“, каже он за НИН.
Звучи сасвим логично – ни у Црном бомбардеру није Црног гањао Бата Стојковић у лику диктатора Богдана Марковића, већ заменљиви Бешевић. Бешевићи су они који чују „опасне фреквенције“, али уме бити трагикомично када се заиграју.
„Моју представу Дон Кихот или шта су данас ветрењаче и одакле ветар дува политичари нису успели да спрече у новосадској Фабрици само зато што то нису могли, јер бих је са својим ансамблом свакако извео на другом месту. Ми смо то здушно одлучили. Стога, на почетку извођења ја и сада кажем публици да ће управо гледати представу која је доказ животне истине да вам једна клика на власти никада не може узети оно што јој сами не дате“, каже за НИН Златко Паковић, колумниста и позоришни редитељ.
Није да није било индиректног покушаја забране. Политичари су најпре изнашли изговор да новца за извођење нема, али су уметници рекли да, ако је то проблем, проблема нема, јер ће је играти и без новца. Реч је о специфично глупој врсти лагања. Постоји и лукавијих начина да се доака неподобним представама – смањењем њихове гледаности, што се чини у сарадњи с врло зависним селекторима и уметничким директорима фестивала и позоришта.
„То су већ чинили с мојом Философијом паланке – божићним ораторијумом Радомиру Константиновићу, коју смо ипак премијерно извели пред пуном двораном Коларчевог народног универзитета, или с мојом Енциклопедијом живих – уметничком интервенцијом у србијанској и косовској стварности. Критика је у оба случаја осветлала образ и за представе
Уметници добијају сигнал да је њихов израз пожељан уколико је подобан, а о подобности одлучују полтрони и послушници који се на одговорне позиције доводе да би очували тај и такав поредак
је рекла да се праве једном и никад више, а, ето, није их било ни на једном једином фестивалу у овој земљи. Лукаво, зар не? Моје задовољство остаје у науку да је лукавство интелигенција будала. Најзад, видео-снимци тих представа јавно су доступни и радо виђени“, каже Паковић.
Као главну особину актуелне владајуће гарнитуре издваја чињеницу да „лажу изразито глупо“. Премда се давно растао с илузијом да има стоодстотно искрених политичара, они понајбољи, какви су према његовом мишљењу били Черчил и Тито, лажу понајбоље, најинтелигентније и не искључиво за приватне интересе, дочим они најлошији лажу најлошије, најглупље и искључиво за приватне интересе. Јасно је у коју скупину Паковић уврштава тренутни режим.
„То су људи који нису дорасли за улогу председника кућног савета, а, ево, воде најбитније секторе државе, па и саму државу. Нити су шта изучили, нити су видели даље од свог носа, и сад тим полупречником својих светова, који се пружа од ока до носа, оцртавају круг српском друштву и његовој култури“, закључује наш саговорник.
Смедеревски концерт Влада Георгиева је био два пута отказан након што је певач јавно подржао Сашу Јанковића, а бенд Џа или бу није могао да наступи у Ужицу због песме „Диктатор“чији текст не оставља много машти на вољу: „Излази из сваке ве-це шоље, сваким даном овде је све боље... Сваког дана на ТВ-у жвали, бали, иза њега тамо неки мали“... Нумера је, иначе, настала који дан након што је фронтмен Сабљар ухапшен јер је носио мајицу на којој је силуета карактеристично склопљених руку уоквирена нишаном. Оптимизам улива чињеница да су и Георгиев и Џа или бу наступили тамо где је требало, али накнадно и у организацији локалних љубитеља.
Нарочито сумњиву одмазду власти доживео је Драган Великић чији је роман Иследник, овенчан НИН-овом наградом, био најчитанија књига прошле године према статистици Заједнице матичних библиотека Србије. Вишедеценијска награда за најпопуларнију књигу први пут није била додељена ове године, за шта се сазнало неколико дана пре доделе. Чудно је то што се укидање награде временски подударало с пишчевом подршком Саши Јанковићу.
„Нисам хтео да инсистирам на том случају, јер сматрам да је делом реч о сплету околности, премда бих сасвим извесно боље прошао да сам подржао Вучића, а не Јанковића. Проблем је шири од мог усуда. Напредњачки режим укидањем културе ради на производњи бића које нема никакве културне потребе, па ни оне за дијалогом и критиком. Ради се на стварању хомо ријалитикуса којег у обиљу простаклука ниједна политичка афера и ниједно непочинство не може да изненади и запрепасти. Све мислеће се у корену сатире, па онда се и званично образложење да се за културу нема пара не преиспитује, премда се из буџета санирају милионске проневере у јавним предузећима. Једна старлета с функцијом саветника при влади има већу плату од износа који се додељује уз награде уметницима. Без културе, народ је напросто мерљив број без идентитета, а код нас држава на пољу културне политике не само да не чини ништа, већ и одмаже слободним уметницима којима и сам припадам“, каже Драган Великић у изјави за НИН.
Сцена с почетка текста, иначе, кулминира с Бешевићевим јадањем како „опасне фреквенције“производе „психолошку бомбу“због које сутрадан милиони људи изађу на улице, и то не да би „ходали као зомбији кроз ноћ“, како вели стих из нумере из Црног бомбардера. Мало се стварност и фикција међусобно подражавају, мало нам се и историја понавља, али свођење рачуна најчешће стиже нагло, добрано пре фајронта, на шта власти не делују спремно. У супротном би дозволиле дијалог.
Застрашени својим незнањем и зависношћу од оних који су их на те позиције поставили, ти људи имају страх од страха и паничну потребу да нефункционални систем заштите по сваку цену