Кец из десног рукава

ПОРТРЕТ: ЕДУАР ФИЛИП, НОВИ ПРЕМИЈЕР ФРАНЦУСКЕ

Филип као да дефинише склоп новог профила француског политичара: деидеологизовани прагмата, помало и опортуниста

Ако је тек устоличени председник Француске Емануел Макрон кренуо да испуњава предизборна обећања увођењем нових лица у високу политику, онда је именовањем конзервативца Едуара Филипа на место премијера у старту пребацио очекивања. Јер, за новог председника владе мало ко је чуо ван његовог атара - у Нормандији и лучком граду Авру, где је био градоначелник.

Опет, потезу центристичког председника не може се одрећи озбиљан политички план, посебно ако се имају у виду долазећи парламентарни избори. Штавише, лондонски Гардијан Макронов маневар види као стратешки потез који треба да дестабилизује ионако подељену умерену десницу и придобије бар део овог корпуса за свој покрет, сада преименован у „Република у маршу“. Бивши министар економије у социјалистичкој влади Франсоа Оланда већ је привукао десетине посланика левог центра и сада покушава

да се угура и на десни центар, пише Гардијан. Задирање у традиционална бирачка тела других странака можда је разлог и прилично нервозног реаговања лидера крајње левице ЖанЛика Меланшона на именовање Филипа: он је тај потез доживео као Макроново „анектирање деснице“. А Меланшон, који је са готово 20 одсто освојених гласова стигао четврти у трци за председника у првом кругу избора, није једини који мора да брине колико ће се његових потенцијалних бирача на парламентарним изборима у јуну ипак окренути Макроновом „ни лево ни десно“покрету.

Новом премијеру не може се одрећи живописна професионална и приватна биографија. Рођен у Нормандији, Филип је политичку каријеру градио у Авру где му је деда радио као докер. Родитељи су му били професори, део детињства провео је у Бону где му је отац био директор једне француске школе, те отуда изванредно говори немачки. Школован на елитној Националној школи администрације, нови премијер једно време радио је као адвокат, а испод радара јавности није промакло ни то да је као лобиста заступао интересе државне групације за производњу нуклеарне енергије Арева. Баш као ни чињеница да се као члан нормандијског регионалног парламента 2013. године уздржао од гласања о легализацији истополних бракова. Разуме се да му то одређене невладине организације нису заборавиле.

Када је реч о политичком ангажману, вредно је забележити да је Филип најпре био члан Социјалистичке партије, да би након пребега међу конзервативце постао блиски савезник бившег премијера из редова десног центра Алена Жипеа, прошле године пораженог у трци за избор председничког кандидата републиканаца. Када је Жипе изгубио, Филип је подржао кандидатуру Франсоа Фијона за шефа државе, али након што су тужиоци отворили истрагу о непотизму за који се сумњичи, напустио је и ту кампању.

Узимајући у обзир све ово, могло би се рећи да Филип дефиниција новог француског политичара: деидеологизованог прагмате, чак и помало опортунисте, коме су политичке пречице природан пут ка циљу.

Истовремено, светски медији га описују као спортског типа, али и интелектуалца који понекад уме да буде неодмерен. „Он је интелигентан, живахан и понекад помало луд“, рекао је агенцији АФП неименовани инсајдер републиканаца који је радио са Филипом, додајући да нови премијер уме да буде „груб“према колегама.

Његова склоност ка аматерским боксерским мечевима и писању романа требало би бираче да подсети на Хемингвеја, а они који добро познају новог премијера тврде да је склон имитирању бивших француских председника Валерија Жискарa д’Естена, Жака Ширака и Николе Саркозија. Посебна Филипова опсесија јесте живот и политичка заоставштина некадашњег британског премијера Винстона Черчила.

Успе ли да буде макар и солидна имитација легендарног Черчила, европска политика би у њему могла да добије респектабилног лидера.