С њима нема неизвесности
ПРЕДИЗБОРНА КАМПАЊА У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ
Не поставља се питање ко ће на изборима победити, већ само колико ће убедљива победа конзервативаца бити
Има ли шта досадније од избора чији се победник унапред зна? Добро, падају на ум неке фудбалске утакмице (Милан-Јувентус у финалу Лиге шампиона 2002/03, рецимо) или убедљива већина домаћих телевизијских серија снимљених у овом веку (набрајање не вреди ни започињати), али избори без неизвесности ипак чине категорију за себе. Барем ми овде знамо штошта о томе: од социјалиста који су се својевремено успешно препоручивали слоганом којим је одсуство неизвесности уздизано на ниво главног политичког квалитета - мада је, дабоме, свакоме с мало соли у глави било јасно да, као и за све друго, лажу и за то - до оперативно и логистички вишеструко апдејтованих напредњака, који су се у организацији избора толико извештили да на њима једино они и могу да победе.
Сада се, међутим, једни такви избори, без икаквих недоумица око победника, ближе и у земљи која је демократију, ако је већ није измислила - та заслуга ипак припада другима - а оно столећима брижљиво гајила, служећи другима као узор. Како ствари стоје, превремени парламентарни избори који се 8. јуна одржавају у Великој Британији могли би, штавише, да буду и први корак ка успостављању, условно речено, једнопартијске владавине, макар у Енглеској - као несразмерно најмногољуднијој конститутивној јединици Уједињеног Краљевства, у којој живи скоро 84 одсто укупне популације земље - будући да главној опозиционој странци прети опасност да доживи можда и најтежи пораз у последњих сто година и на дужи рок престане да буде релевантан политички фактор. Мада би се аргументовано могло тврдити да је такав статус у последње две године заправо већ достигла.
Није свему овоме разлог неки изненадни демократски дефицит британског друштва, иако би се, као и свакој демократији, и тамошњој лако могле наћи мане: од чистог већинског изборног система који снажно фаворизује појединачно најјачу странку и стога не даје репрезентативну слику реалног расположења грађана, па до аномалије у облику Дома лордова, атрофираног горњег парламентарног
дома у који се, уместо на основу резултата гласања, улази именовањем. Ствар је у томе да убедљива већина бирача у овом тренутку - кад земљу чекају дуги, тешки (и потенцијално неуспешни) преговори о изласку из Европске уније - актуелну премијерку Терезу Меј види као једину којој се тај посао може поверити. И да у тој улози, чак и ако иначе нагињу опозиционој Лабуристичкој партији, тешко могу или никако нe могу да замисле њеног лидера Џеремија Корбина, за кога, према неким истраживањима, више од половине бирача верује да би био „катастрофалан“премијер.
Разлог зашто је то тако не лежи, дакле, толико у ономе што лабуристи и њихов лидер данас заговарају, мада моћна десничарска штампа и владајућа Конзервативна странка, као и увек, рефлексно одбијају да у било чему што стиже с те стране виде ишта друго до социјал-утопистичке, па и опасне идеје чија би реализација земљу вратила пола столећа уназад. Напротив, анкете показују да већина бирача подржава неке од најрадикалнијих ставки лабуристичког изборног манифеста, чији је садржај у јавност процурио прошле седмице, пре овонедељног званичног објављивања. А у том манифесту лабуристи се, поред осталог, залажу и за ренационализацију железнице, поштанске службе и система даљинског грејања; више порезе за оне који зарађују преко 80.000 фунти (94.000 евра) годишње; укидање универзитетских школарина; повећана издвајања за Националну здравствену службу (НХС) и социјалну заштиту; подизање минималне зараде на 10 фунти на сат... Све мере неупитно левичарског карактера, за које се баш и не би очекивало да наилазе на превелики ентузијазам Британаца. А опет, испоставља се да су они и те како заинтересовани за неке од ових иницијатива. Па у чему је онда проблем?
Пре свега у Корбину самом. Такав какав је, не оставља утисак неког ко је у стању да води земљу и не улива поверење. Делује некомпетентно, млако, неодлучно, без ауторитета; све супротно од Мејове, која се откако је дошла на чело владе, више него у било чему другом, показала успешном у креирању слике о себи као јединој која Британију може успешно да проведе кроз Сциле и Харибде брегзита. И зато Корбин представља фаталну слабост лабуриста, који би, након што су на овомесечним локалним изборима већ претрпели тешке ударце, сад могли да доживе и тотални крах: према најпесимистичкијим прогнозама (оптимистичких и нема), у јуну би могли да прођу горе него 1983, када су под вођством Мајкла Фута освојили 27,6 одсто гласова и 209 посланичких места, што им је био најгори изборни резултат још од 1918.
Мане лабуристичког лидера ипак не дају комплетно објашњење зашто партија коју води нема довољан кредибилитет. Метју д’Анкона у Обзерверу тако примећује да је Лабуристичка странка у целини, и пре него што је Корбин 2015, постао њен лидер, већ увелико губила способност да већину бирача увери у то да је дорасла томе да управља земљом. А Метју Гудвин и Дејвид Катс, обојица професори политичких наука, у тексту на сајту Политико указују да је заправо још у време „нових лабуриста“Тонија Блера започето раслојавање њихове традиционалне бирачке базе на тврдо језгро оних чија је оданост неупитна и оне чија је лојалност, из различитих разлога, почела да слаби.
Сада су последице те ерозије само посталe видљивијe: док је од оних који су 2010. гласали за лабуристе три четвртине и 2015. гласало за ову странку, данас је мање од половине тих гласача из 2010. и даље спремно да им да глас. Сваки шести лабуристички гласач из 2010. данас би гласао за конзервативце; сваки десети за неку трећу странку; сваки четврти је још неодлучан. Стога би многи у партији овог пута били задовољни и уколико не доживе још већи бродолом него 1983.
Сасвим супротно стоје ствари код конзервативаца. Верује се да би Мејова могла да надмаши и резултат Маргарет Тачер из исте те године, када је изборе добила с 42 одсто гласова: актуелној премијерки се углавном предвиђа између 44 и 48 одсто, те парламентарна већина од најмање 100 места. Торијевцима тренутно просто све иде наруку: не само што су лабуристи у дубокој кризи, већ се странци у великом броју враћају гласови који су се протеклих година одлили ка Партији за независност Велике Британије (УКИП), а изгледа да је и у оним деловима земље где је у скорије време врло лоше пролазила, као у Шкотској, на путу да поврати део подршке. Обавивши своју мисију - будући да јој је једина идеја водиља било залагање за иступање из ЕУ - УКИП је изгубио смисао даљег постојања и тренутно бележи стрмоглав пад; а изгледа да и у Шкотској доминантна Шкотска национална партија (СНП), упркос свом начелно популарном залагању за отцепљење од Британије и (нарочито) останак у ЕУ, почиње да губи на замаху. А што се тиче некад треће по снази британске партије, либералних демократа, највише чему могу да се надају - после трауматичног искуства у коалицији с конзервативцима у првој влади Дејвида Камерона и изборног дебакла на изборима 2015. - јесте нешто бољи резултат него тада: недовољно да би им било ко други тренутно посвећивао превише пажње.
Све у свему, рекло би се да, за промену, доминантни наратив овог пута одговара реалном стању. На једној страни „проклето тешка жена“, како је Мејову својевремено окарактерисао партијски колега Кен Кларк, опис који сада и она радо прихвата; способна и вешта, мада превише самоуверена и арогантна, а на примеру односа према брегзиту рекло би се и хазардерски настројена. На другој, лабуристички Урош Нејаки, погрешан човек на погрешном месту у погрешно време. Није ни чудо што ће избори проћи тако како ће проћи.
Прави тест премијеркиних способности, међутим, тек следи - у преговорима с остатком ЕУ, кад се неутемељени оптимизам који у погледу будућности Британије шире антиевропски настројени конзервативци и њихови пропагандисти судари с реалношћу самонаметнуте маргинализације земље. Тада ће бити јасније и да ли је и њена мантра „снажно и стабилно лидерство“подједнако шупља као кад су ови овде тврдили да с њима нема неизвесности.
„Проклето тешка жена“наспрам лабуристичког Уроша Нејаког: није ни чудо што ће избори проћи тако како ће проћи