Тренутак страсти који траје
ОЛИВЕРА КАТАРИНА ПОВОДОМ ПОЛА ВЕКА „СКУПЉАЧА ПЕРЈА“
Имам одговорност према својим колегама којих више нема. И према Саши Петровићу. Себе у Кану видим као једину која може нешто да каже у име свих њих који су толико допринели да овај филм траје педесет година. И трајаће и даље
То је модеран филм и формом, не само сензибилитетом. Тиме што слику, њену композицију и драматику условљава страст, осећајни свет јунака, то се тако спонтано и виловито одвија и сама радња. Драматургију не обликује никаква априорна схема или претпоставка о правилу тока осећања личности, него само осећање.
Овако је писао у НИН-у 21. маја 1967. године славни филмски критичар Милутин Чолић о филму Скупљачи перја. А Пјер Ажам у Л’нувел литерер бележи да је филм Александра Петровића „лепота Рембоових стихова, конвулзивна и незамислива. То је лепота муње, лепота грома, жарког Сунца, лепота френетичног живљења. То је аутентичност, то је истина, то су личности пуне страсти које се смеју као да пуца стакло. То је лепота једног сна одсањаног гласно. То је блага и страшна лудост, чаробна лепота овог филма јесте лепота наше уметности и наше страсти.“Џин Московиц, критичар угледног листа Вaраjети, рекао је да је тај филм „богата прича, саткана од живота, која публици оставља слободу да сама закључује. Нема у том филму ни поруке, ни претеривања са фолклором и етичким проблемима. Борба у перју, циганске песме, венчање, свакодневни живот, бриге и слобода због које се све заборавља.“
Сценариста и редитељ Александар Петровић је, по сопственом признању, хтео да направи „реалистичан фантазмагоричан и опор филм, филм у коме границе између добра и зла, између стварног и нестварног, љубави и мржње скоро не би постојале... Моји Скупљачи перја су скупљачи имагинарних слобода у једном неслободном свету који не вреди ни оптуживати ни бранити.“
Данас је тачно 50 година од тренутка када је овај филм приказан на Филмском фестивалу у Кану где је добио Специјалну велику награду главног жириja и Фипресци, награду међународне филмске критике. Филм је био номинован и за Оскара за најбољи филм на страном језику 1967. године. Приликом свечане церемоније доделе Оскара у Холивуду 10. априла 1968. године, Сашу су сместили да седи за столом са председником Филмске академије Грегоријем Пеком и његовом супругом. У тренутку доделе Оскара за најбољи филм на страном језику, чуло се име Александар Петровић. Саша је устао и кренуо, а одмах је уследило јав-
но извињење. A Грегори Пек је Саши објаснио да је листа победника била одавно решена, да је Саша имао највише гласова, али требало је подржати чехословачку политику покушаја остварења извесних слобода.
Скупљачи перја се данас приказују у Кану, у програму Кан класик. Нажалост, међу ауторима и протагонистима више нема Саше Петровића, Бекима Фехмиуа (Бели Бора Перјар) и Бате Живојиновића (Мирта), ни Ромкиње Гордане Јовановић, која је као натуршчик играла Тису. Нема ни директора фотографије Томислава Пинтера ни сценографа Вељка Деспотовића. У име свих њих, публици ће се поклонити Оливера Катарина (Ленче), која је својом интерпретацијом у овом филму прославила циганску музику и учинила да песма Ђелем, ђелем постане химна Рома. После ове улоге уследила је њена интернационална каријера.
Бизарно је, али мало познато, да је хаљина у којој Оливера игра у Скупљачима перја, била њена приватна коју је купила у Риму код Гучија. А када буде поздравила публику у Кану поводом пет деценија од овог филма, захваљујући великом ангажману главне уреднице Ела Душке Јованић, имаће на себи креацију Игора Тодоровића. Каже да је одушевљена и хаљином и креатором.
Данас се Оливера за НИН присећа дана када је добила улогу:
„Била сам на пробном снимању. Не знам кога је још Саша звао за улогу Ленче, али знам да ми је после снимања показао то што сам урадила и да сам била веома незадовољна. Нисам могла да се смирим од суза и од плача јер се себи нисам нимало допала. У ствари, била сам себи толико одвратна да сам молила Сашу да нека друга глумица игра улогу Ленче а не ја. Саша је употребио сву енергију и стрпљење да би ме убедио како ћу бити одлична и да не сумњам у то. Говорио је да ће то бити сјајна улога. И тако је и било. Та улога је обележила моју каријеру и мој живот. А ја сам хтела да је одбијем.“
Колико сте познавали до тада Бату и Бекима?
Бату сам познавала и дружили смо се. Играли смо у филму Соје Јовановић Пут око света и у филму Сан Пурише Ђорђевића. И са Бекимом сам се познавала, обоје смо играли у филму Рој Миће Поповића. Али, сви смо се спријатељили радећи овај филм. Били су сјајни према мени, и уопште били смо добар тим. Сећам се како ме је Беким, у сцени када треба да ми опали шамар, тако звизнуо да сам одлетела у други крај собе и пала преко неког сандука повредивши кичму. Није ништа маркирао него је то урадио из све снаге. Када је видео да је то било прејако, дошао је да ми се извињава. На крају је клекнуо пред мене молећи ме да му опростим. Диван је био и дивно се понашао према мени. Као и Бата, уосталом.
Да ли памтите неке проблеме са снимања?
Не, ништа лоше не памтим. Све је ишло онако како би човек пожелео. Ми смо једноставно уживали док смо снимали овај филм.
Шта је редитељ тражио од вас протагониста, какве је захтеве имао кад је требало одиграти лик који сте тумачили?
Ништа није тражио. Ми смо знали шта играмо, кога играмо, и он нас је пуштао да то сами решавамо. И то је најлепше што памтим из рада са Сашом Петровићем. Она чувена сцена између Бекима и мене када Беким ломи чаше, то је била наша импровизација, ми смо је решили тако како су гледаоци после видели. Рекла бих - добро.
А Беким је ломио?
Чаше од шећера, наравно. Само ми је жао што та сцена из кафане није у филму дуже трајала, јер смо је дуго снимали, добро смо је снимили и све нам је некако ишло од руке. Мислим да се Саша плашио да филм не оде на мјузикл, да не повуче на Грка Зорбу који је у том тренутку већ освојио публику, па је зато ту сцену скратио у финалној верзији филма.
Да ли сте имали осећај да радите нешто добро, ново, велико, или не?
Сви смо имали осећај да радимо нешто посебно. Прво, били смо одушевљени што снимамо са Сашом, потом смо били сложни, били смо једна добра заједница која је давала најбоље од себе. Толико смо једни другима помагали, толико смо уважавали једни друге, толико смо обожавали Сашу, да је то све морало да уроди плодом. Ја и данас мислим да је Саша био јединствен и генијалан редитељ.
Били сте изненађени успехом филма у Кану?
Нисам уопште била изненађена, ја сам то очекивала. Сви смо били мирни и спремни на успех. Наш филм је
имао огроман публицитет, он је одушевио размажену канску публику. Нас су фото-репортери нон-стоп сликали, без престанка смо давали интервјуе. Ширли Меклејн, која је била у жирију, дружила се с нама, била је одушевљена филмом и то нам је говорила. И публика је масовно хрлила да гледа филм.
Беким и ви сте после тога имали могућност да правите интернационалну каријеру?
И имали смо је, наравно. Ја сам следеће године имала концерт на затварању фестивала у Кану, а годину дана касније сам опет певала на затварању заједно са Наном Мускури и Дајан Ворвик. Директор Канског фестивала је дошао у Београд да би договорио са мном тај концерт. После премијере нашег филма у Кану, Авала филм је организовао пријем на обали мора. Дошле су све светске звезде које су у том тренутку биле у Кану, свирао је оркестар Јанике Балажа а ја сам певала. То је било лудило. Ломили су чаше, тањире, а ја сам у једном тренутку бацила сандале и певајући пролазила кроз срчу. Играла сам боса, а да ми кап крви није потекла. Кажу да се такав пријем не памти и да су само Грци имали нешто слично.
Када сте касније снимали друге филмове, да ли се некада поновило то осећање задовољства које сте имали током рада у овом филму?
Не, не сећам се да ми се икада касније поновило то осећање. Свако друго снимање било је напорније, није било те спонтаности, ретко је било правог, истинског поверења у редитеља. И ова улога у Скупљачима перја је доказ тога да сам је направила значајном пре свега захваљујући добром односу са редитељем. Јер, она у суштини није била ни велика ни посебна. Ја сам је таквом направила јер ме је Саша пустио да је креирам, да радим оно што осећам и што мислим да треба. И због те две три енергичне сцене које ми је он препустио, у Њујорк тајмсу је после премијере у Кану писало да је рођена нова Ана Мањани! Како сте пролазили са другим филмовима?
Било је филмова где сам очекивала више, али није се догодило то што сам мислила да ће бити. Рецимо, много сам очекивала од филма Гоја, али мислим да је редитељу недостајало страсти. Филм би био много богатији да је хладни редитељ, Немац, показао мало више емоција за тај однос између Гоје и мене.
Нисте себе видели у партизанским филмовима који су били на цени тих година?
Рекла бих да нису мене видели, јер сам ја по свом изгледу урбани тип. А филмови са урбаном тематиком су се тих година веома мало снимали. Жао ми је што нисам играла неку модерну Београђанку, на пример, што нико није написао такав сценарио у коме бих играла нешто друго у односу на оно што је била преовлађујућа продукција тога времена. Од тридесет филмова, колико сам овде снимила, могла бих да издвојим Узрок смрти не помињати, који сам радила одмах следеће године после Скупљача, а редитељ Јоца Живановић је узео победничку екипу из Кана – Бату, Бекима и мене. То је добар и озбиљан филм који је, нажалост, био у категорији црног таласа па није имао адекватну рекламу. С друге стране, драго ми је да сам играла неке лепе улоге у филмовима шведске, немачке и других европских продукција.
Са каквим осећањем идете данас у Кан?
Идем мртва хладна, потпуно растерећена, са мало туге јер нема мојих другова из филма поред мене. Имам само одговорност према својим колегама којих више нема. И према Саши Петровићу. Себе у Кану видим као једину која може нешто да каже у име свих њих који су толико допринели да овај филм траје педесет година. И трајаће и даље. Обратићу се публици на француском. Као студенткиња сам отишла у Париз и годину дана учила језик. После сам певала у Олимпији и на француском, али давно нисам била у Француској. Сада ми је стало да се на најбољи начин подсетим Кана од пре пет деценија и на славну кинематографију једног времена и једне земље које више нема.
Сви смо имали осећај да радимо нешто посебно. Прво, били смо одушевљени што снимамо са Сашом, потом смо били сложни, били смо једна добра заједница која је давала најбоље од себе. Све је то морало да уроди плодом