Културни инкубатор
Галерија у Риму је интернационалног карактера и чува наш културни идентитет. Активности галерије немају никакву политичку конотацију већ се фокусирају на будућност, са посебном пажњом на графику и цртеж
УРиму, недалеко од Колосеума, налази се један од преосталих аутентичних делова вечног града, кварт Монти. Via dei Serpenti води нас до најомиљенијег трга, барем када су Римљани у питању. Монти је данас препознатљив по старим занатлијама и бутицима такозване винтаж гардеробе, индијанским и помодарским ресторанима, али још увек љубоморно чува староградску римску патину. Галерија Atelier Љубе Јовићевић и Ане Лазнибат у улици Панисперна данас чини део идентитета овог кварта и ове године слави својих јубиларних петнаест година.
Ана Лазнибат из Макарске живи у Италији још од 1990. док Љуба Јовићевић, из Београда, живи у Риму од 1988. Обе произлазе из контекста и земље која више не постоји али, кроз свој галеријски рад, проговарају о свом идентитету у Риму.
Када је реч о Љуби, пут од биологије до уметности био је условљен и ратним приликама. Управо након избијања рата, много уметника са наших простора дошло је у Рим и Италију. Деведесетих година Љуба је била једна од ретких особа из наших крајева са сталним запослењем у Италији. „Покушавала сам на неки начин да им помогнем промовишући њихов рад. На тај начин сам мало помало ушла у тај нови свет и схватила да је то у суштини оно што желим да радим“, каже о својим почецима у галеријском послу.
Ана је рођена у Загребу. Након што је дипломирала сели се у Рим где је, након искуства у једном архитектонском студију, првобитно требало само привремено да борави. Сусрет Ане и Љубе је случајан али судбоносан, као
и мноштво сличних у овом милионском граду. Упознале су се у реду за стицање италијанског држављанства. „Управо је у том реду први пут изашла на видело та различитост која нас заправо од те далеке 1996. године спаја. Препознале смо се јер смо једноставно биле сличне по различитости у односу на свет који нас је у том тренутку окруживао“, присећа се тог тренутка Ана.
Идеја на којој је никао Atelier потиче из жеље ове две жене да се створи културни инкубатор другачији од свега онога што је постојало у то време у Риму. „Нешто оригинално што обогаћује римски уметнички контекст“, речи су којима Љуба објашњава ову мисију. Почињу представљањем уметника графичара са простора бивше Југославије. „То су били наши почеци јер смо ми најбоље познавале нашу уметничку сцену. У ових петнаест година профил наше галерије је еволуирао у праву интернационалну галерију. Након пар година за нас су почели да се интересују и италијански графичари и тада почиње тај дијалог који и данас тежимо да очувамо. Уследио је низ заједничких изложби радова наших и италијанских уметника. Захваљујући овом новом приступу и дијалогу, привукли смо много више публике. Људи су долазили да виде радове италијанских уметника и то је заправо био прави начин да упознају и уметнике чију уметност до сада нису имали прилике да виде“, објашњавају развој живота галерије.
„Данас је галерија интернационалног карактера и представља наш начин да се интегришемо а у исто време и да очувамо културни идентитет. Активности галерије немају никакву политичку конотацију док излажемо све облике уметности, често експерименталне, са погледом на будућност и са посебном пажњом на графику и цртеж. Изложбе су углавном наша замисао која се конкретизује у блиском контакту са уметницима. За нас је изазов представити уметника који долази из неког другог света. Познајемо нашу публику која је знатижељна, отворена, прати нас у истраживању. Радимо са афирмисаним уметницима који у нашем, иако не великом простору, нађу инспирацију да створе нешто ново, али дајемо могућност и младим уметницима као и странцима да се прикажу италијанској публици“, објашњава Љуба.
Atelier сваке године традиционално организује групну изложбу Happy New Art и на тај начин окупља уметнике галерије како би прославио заједничку активност. Тема овогодишње изложбе Happy New Art је Meaning of Time: време као неминовна компонента наших живота без обзира на идентитет или простор који смо изабрали, где нас све, као и дела изложена у галерији, спаја једна сребрна нит.
У ових петнаест година велико признање ове заједничке уметничке мисије представља документарни филм Strane Straniere (у преводу Необичне странкиње) који се управо приказује у биоскопима у Италији, у режији Елисе Аморусо, финансиран од стране Rai Cinema и Европске уније. „У пројекту који су осмислиле антрополошкиња Марија Антонијета Маријани и књижевница Сара Зухреа Луканић коначно смо на неки начин пронашли адекватну дефиницију за наш идентитет и рад који нас спаја.“Филм Strane straniere говори о женама странкињама које су успеле не само да се интегришу већ и да се својим радом афирмишу и на тај начин дају допринос заједници у којој живе. „Када је Италија у питању, то је била прилика да се мало боље упознају људи који нас свакодневно окружују а који су страног порекла. Ради се о логичном следу свега што смо до сада радиле: представити странца као најнормалнију особу која има свој културолошки миље из кога долази“, закључује Ана.
На питање шта значи бити странац данас у Италији, Ана одговара: „Странац значи бити храбар. Ако желиш да будеш оно што јеси не стидећи се сопственог језика и културе, онда заиста мораш бити храбар. Ја се и данас осећам као странац. Иако говорим италијански готово без акцента, радим у струци у којој комуницирам с Италијанима, а моја деца су полуИталијани, полу-Хрвати, ја никада нећу бити Италијанка. Могу се савршено уклопити у контекст у коме се налазим, скувати савршену пасту али увек ћу се разликовати по свом пореклу које ме дубоко одређује. То носиш у себи, јер те је у суштини створило и формирало“.
Љуба сматра да је први корак интеграције неизбежно асимилација у локалну културу. „Али уколико желиш да елиминишеш тај први слој твог идентитета, увек ћеш бити несрећан. Ти једноставно никада не можеш постати неко други. То је оно што највише везује Ану и мене. Нас везује и генерација али првенствено то што смо ми одрасле на исти начин. Одрасле смо у истој земљи, слушајући исту музику, делећи исту храну и културу генерално. И ти то не мораш објашњавати”. Осим тог унутрашњег стања и свет се тако поставља према флуидном идентитету оних који себе дефинишу као необичне странце. Довољан је пример који ми Ана описује: „Пошто је, након одређеног времена схватила да нисам рођена Италијанка, једна од мајки пријатеља моје деце у школи спонтано је прокоментарисала: али ти изгледаш нормално! Ето то је кључни однос Италијана према нама. Очекивање да не изгледамо нормално“.
Бити другачији, бити странац је лајтмотив галерије Atelier, која не представља само изложбени простор већ је нека врста инкубатора и за друге видове уметности. „Потпуно смо слободне од свих школа, праваца и неслагања са одређеним контекстима у уметности. Ми имамо баш увек само наш критеријум“, сматра Љуба.
Да ли у свету уметности и уопште у свету у коме живимо има места за мултикултурализам и интеркултуру?
„Постоји али се креће у веома уским сегментима свакодневног живота и културе. Откад сам дошла у Италију, уочавам проблем тог мањка различитости. Али свакако има места и за то. Чињеница да смо опстале као галерија све ове године говори о томе да постоји знатижеља за нашом различитошћу“, објашњава ми Ана. „Ми ћемо увек бити странкиње и то је за нас позитивно. Одржавање ове необичне различитости је управо и циљ наше активности.“