Културом дијалога против говорничке некултуре
Збирка сто одабраних скупштинских говора бившег народног посланика Владимира Павићевића својеврсна је хроника савременог парламентарног живота из које можемо да читамо како су се бранили увелико урушавани, ионако лабави и тек проклијали изданци демократског дијалога. Уместо да пише накнадна запажања, што обично чине политичари, па онда додатно прекрајају, допуњују, дорађују, улепшавају, оправдавају или кривотворе своју биографију, Павићевић се одлучује на нешто што показује његов политички профил. Уместо скривајућих запажања, он објављује разоткривајуће говоре, показујући спремност да се без накнадне памети, али и без улепшавања или ружења, преузме пуна одговорност за изговорено и учињено. После читања ових говора, нама постаје јасно због чега су га грађани и медији прогласили „звездом Скупштине“.
Од првог до последњег говора позивао је на стишавање страсти, толеранцију, дијалог. Увек је то био глас разума, разборитости, трезвеног размишљања, споразума и преговора. Као велики критичар технологије владања и њеног свођења на политику моћи и силе, остао је доследан свом либералном нормативном ставу.
Две су равни са којих се могу читати његови говори. Једна је „избезумљивање“владајуће већине бројним иступима и опаскама којима их подсећа на разне политичке „неподопштине“, критикујући њихово свеопште каптирање друштва и државе, очигледну цензуру и дисциплиновање медија, као и ауторитарни стил владања. Друга је трајнијег карактера, јер доприноси развоју парламентаризма и демократске политичке културе. Ове две равни не могу се раздвајати, јер бранити и развијати парламентаризам није могуће без критике његових девастатора, као што би и критика владавине „напредњака“остала на нивоу пуког партијско-политичког прегањања када не би била подржана одбраном моралних начела и демократских идеја.
Павићевић је често и упорно, излазећи и изван оквира теме, упућивао незгодна питања о плагијатима, лажним дипломама, Београду на води, цензури, политичким притисцима, укидању телевизијских емисија („А што се осталих питања тиче, да нам одговори и зашто је укинуо емисију Утисак недеље“). Понављајући ове опаске, кратке и циљане, исцрпљивао је већину и чланове Владе, изазивајући некад горак осмех, а некад и салве смеха, али и неподељене симпатије јавности. Као човек од речи и пера, посебно се грозио унапред написаних говора који гуше расправу, а које назива „рецитацијама“, „успаванкама“и „есејима“.
Скупштинске беседе Павићевића представљају примере говорништва којих се не би постидели ни један Демостен или Цицерон, Скерлић, Нушић или Берк. Без обзира на разне опструкције, прекидања, искључивања микрофона, провоцирања, галаму и ометања, увек је био смирен, стручан, садржајан, конструктиван и прецизан. Павићевић је тежак сабеседник, опасан назочник који не само да је све уденуо у говор него овом књигом и говор у писану реч, да остави трага и тако подучава епску и грлату публику, која може глагољати до миле воље, али само да се то не „утрага“, да не остане записа, сведочења, подсећања. Е, Павићевић то не да, па и ову књигу треба разумети као настојање да се шири култура говора и аргументоване расправе. А што се тиче дијалошког бонтона: врхунац његове парламентарне „непристојности“је када замера председавајућем да се „заповеднички и мисионарски обратио“. Овде само могу да додам: „Човек је реч коју изговори“.
Из својеврсне хронике савременог парламентарног живота можемо да читамо како су се бранили увелико урушавани, ионако лабави и тек проклијали изданци демократског дијалога