Професура за одабране
ЗАШТО СУ СУМЊИВЕ НЕКЕ ОДРЕДБЕ НАЦРТА ЗАКОНА О ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ
До сада смо знали за „вечитог младожењу“, за „вечиту“трудницу, вечите политичаре, вечите студенте, вечите ривале, вечите дужнике, а биће да се припрема терен и за пробране вечите професоре. Истовремено, непотребни, „неподобни“или непослушни моћи ће одмах и „заувек“да се пусте низ пензионерску воду
Читајући Нацрт закона о високом образовању, пао ми је на памет цитат из књиге Фредерика Бегбедеа: „Све је привремено и све се купује. Човек је производ као и сваки други, с ограниченим роком употребе. Ето зашто сам одлучио да се пензионишем с тридесет три године. То је, изгледа, савршено доба да се васкрсне.“
Тим нацртом, наиме, уређује се и престанак радног односа високошколских професора и регулише правна могућност продужења/обнављања њиховог радног односа и после достизања старосне границе од 65 година живота, без обзира на то да ли су запослени на државним или приватним академским институцијама - што заслужује посебну пажњу. Иако задржава постојећу старосну границу пензионисања - радни однос увек престаје на крају школске године у којој је наставник навршио 65 година живота – новина је законска могућност да, „уколико постоји потреба за наставком рада“, пензионери у звању редовног и професора струковних студија (а таквих је највише на крају високошколског радног века) закључе са својом матичном установом „уговор о раду на одређено време до две године, уз могућност додатних
продужења“. Колико пута? Докле? Нацрт о томе ћути.
Тумачим да је у питању правно неомеђени канал! Штавише, у прелазним и завршним одредбама пише да се наставнику којем је већ продужен радни однос по важећем Закону о високом школству – „рок на који може закључити уговор о раду на одређено време... рачуна... од истека рока на који му је продужен радни однос“. Значи, и „продужено затечени“наставници бивају de lege ferenda укрцани у новоосмишљени, потенцијално доживотни непензионерски воз!
Тиме се правно сабира и конзумира теоријски неограничен број „продужења на одређено време“. Па се радикално релативизује, драстично изврдава законска старосна граница за пензионисање и уводи нова - малтене биолошка, каскадна, неодређена и кривудава. Апсолутно неправична. Она је крајње арбитрарна и дискрециона, чак са последичним примесама будуће геронтолошке владавине академском заједницом.
Елем, до сада смо знали за „вечитог младожењу“, за „вечиту“трудницу (Георгину из Радована Трећег), вечите политичаре, вечите студенте, вечите ривале, вечите дужнике, а биће да се припрема терен и за пробране вечите професоре! Истовремено, непотребни, „неподобни“или непослушни моћи ће одмах и „заувек“да се пусте низ пензионерску воду.
Држим да старосна граница законски треба да буде осетно виша - до 68 година живота, као вид дозиране, позитивне дискриминације наставника. Пракса показује да се већина старосно пензионише по сили закона са навршених 65 година живота, а да духовно нису изгубили на свежини, да су и те како способни и за научно стваралаштво, и да преносе своја знања и искуства на млађе наставнике и сараднике, а нарочито на студенте. Зато би било оптимално законски омогућити само једно продужење - после 68. године живота - и то до две године.
Што се тиче момента када се процењује да ли неко испуњава услов да му се продужи ангажман, неупоредиво је боље (како је и сада) да се то обави пре пензионисања, док наставнику траје радни однос, а не накнадно, после пензионисања. Потпуно су сувишна и Нацртом предвиђена потенцијално двострука, кумулативна мерила за продужење радног односа наставника: прва, која ex lege обавезно прописује Национални савет за високо образовање и друга, „додатна“која факултативно утврђује својим статутом високошколска установа или Универзитет. Потоња би била извор неједнакоправног положаја кандидата. Допунски критеријуми су опасно „клизави“и веома се лако могу (зло)употребити. Прва мерила су довољна, под условом да се јасно и доследно, строго а опет одмерено еластично одреде, тако да их свака високошколска установа, с обзиром на ранг и особености своје делатности, само прецизира - никако да их „штимује“, да не буде власна да лиферује нове услове по свом нахођењу.
Све у свему, нека решења из Нацрта наводе на јаке сумње да су их конципирали и састављали проверени кадрови - а на ползу привилегованих миљеника, „као за себе“. Скоро да је посреди један квазиреволуционарни lex specialis, местимице и - lex individualis.