Отупљујемо кад се ужас претвори у бројке
ДАЈАН КРУГЕР ДОБИТНИЦА ЗЛАТНЕ ПАЛМЕ ЗА НИН
Титулу најбоље глумице заслужено је понела холивудска и европска звезда Дајан Кругер, која је први пут у каријери играла у филму на немачком језиком
Титулу најбоље глумице заслужено је понела холивудска и европска звезда Дајан Кругер, која је први пут у каријери играла у филму на немачком језиком. У трилеру о неонацизму и тероризму, заснованом на истинитој причи, Ниоткуда Фатиха Акина, глумица немачког порекла моћно интерпретира жену која попут самураја креће у осветнички поход због страдале породице у терористичком акту. Застрашујуће је што пар убица - младић и девојка, не изгледају као неонацисти са видним обележјима, већ као млади из комшилука. Интересантно је да немачки редитељ турског порекла, у времену радикалног исламистичког тероризма, проговара кроз призму неонацистичког тероризма… За Дајан Кругер улога у Акиновом филму свакако је ново искуство и можда једна од најснажнијих које је остварила у каријери. Лик младе мајке, Немице удате за Турчина која губи мужа и сина након што у Хамбургу експлодира подметнута бомба, гледаоца не оставља равнодушним.
Филм Ниоткуда није само прича о тероризму, већ и о људима који су претрпели губитке. Како сте се повезали са главном јунакињом ове приче која је преживела ненадокнадив губитак?
Осетила сам везу са њом. Као што рекосте, никад ништа не чујемо о људима који су остављени. Кад чујем за те ужасне нападе, који се све чешће догађају, осећам да отупљујем према том ужасу, јер се претвара у бројке. Чујеш да је двадесет двоје људи погинуло у Манчестеру или стотину људи на неком другом месту на планети, па дан-два гледамо ужасне слике на телевизији тим поводом, објавимо на Инстаграму да ћемо бити уз њих... А онда се деси нешто друго и вести пређу на следећи догађај. Никад не чујемо шта је с људима који претрпе губитке. Како уопште наставе да живе, како сакупе расуте комадиће себе. Осетила сам невероватну љубав и емпатију према њеном путовању. Емотивно сам се унела у улогу. Свако ко је преживео терористички чин и ко покушава да покупи делове и настави живот након што је изгубио све, треба да зна да није заборављен.
Да ли мислите да се снажније и моћније улоге чешће проналазе у телевизијским серијама него у играним филмовима?
У Сједињеним Америчким Државама дефинитивно. Све више и више. Снимају се тамо многи сјајни филмови, али ретки су и тешко их је наћи. Независне филмове је најтеже снимити. Мислим да је ово време сјајних прилика које Амазон, Нетфликс и ТВ уопште данас пружају како глумицама тако и редитељима.
У којој мери је сарадња с Квентином Тарантином на Проклетницима променила вашу каријеру?
Он је невероватан редитељ, легенда, икона. Не ради се са тако оригиналним аутором сваког дана. Привилегована сам што ми се указала та прилика. Мислим да су Проклетници сада већ култни филм. И мислим да ће остати, да ће допрети и до генерација после моје. За мене је најбољи.
Снимили сте много француских филмова. Имате сјајно холивудско искуство. Европа или Холивуд - ко нуди занимљивије улоге?
Рекла бих да је то досад била Европа. Волим да радим у Америци, али филмови се разликују – тамо су они више окренути заради, желе да допру до што више људи. То није обавезно лоше, али мислим да је европски филм ауторскији, да можда има мало комплексније улоге за жене.
Који глумци су утицали на вашу глуму?
Многи. Одрасла сам обожавајући Роми Шнајдер, мислим да ми је као детету била омиљена глумица. Мери Попинс је лик с којим сам се поистовећивала. Али данас много волим да гледам шта раде друге жене, то ме надахњује. Управо сам гледала серију Слушкињина прича - ту се може видети пет фантастичних интерпретација женских ликова. Елизабет Мос је дала изведбу какву одавно нисам гледала. Просто волим да идем у биоскоп и да гледам филмове.
и потрази за одбеглим и невољеним одбаченим дететом. Звјагинцев је још једном доказао да је мајстор предочавања друштва отуђених и усамљених људи без осећања и љубави, али и бескомпромисни критичар савременог руског друштва у коме је изнад свега порив за статусом и новцем, обојен национализмом и конзервативизмом.
Велику награду жирија добила је француска хроника активистичког колектива Act-Up Paris у борби против сиде, филм 120 откуцаја у минуту редитеља Робина Кампила. Реалистичка драма о болести, политици, фармацеутској мафији, страсти и губитку, с потписом редитеља који је и сам био активиста, рекапитулира ЛГБТ активизам током 90-их година у Француској када је тежио унапређењу борбе против епидемије сиде и подизању свести међу људима.
Не баш заслуженом могла би се назвати награда за режију која је припала Софији Кополи за филм Зачаран, млаки римејк класика о сукобу полова. Екранизацију јужњачког готског романа Томаса Кулинана први је потписао редитељ Дон Зигел још 1971, поверивши главну улогу Клинту Иствуду. Од успешног литерарног предлошка који нас враћа у време америчког грађанског рата, занимљиве приче о односу штићеница интерната на америчком југу и рањеног непријатељског северњачког војника, уз изврсну глумачку поделу (Колин Фарел, Никол Кидман, Кирстен Данст), чинило се да Копола има све елементе да направи успешну мелодраму с примесама еротског трилера. Ипак десило се супротно, јер редитељка није успела да постигне ни еротску ни политичку тензију, а сам Фарел је за разлику од Иствуда, више пасивни објекат него предмет пожуде.
Добар литерарни предложак привукао је и Шкотланђанку Лин Ремзи чији је филм Ви заправо никада нисте били овде награду за најбољи сценарио равноправно поделио са остварењем Јоргоса Лантимоса Убијање светог јелена. Прича америчког писца Џонатана Ејмса, по којој је рађен филм, мрачнија од најмрачнијег филм-ноара, предочава да је освета најбоља када се сервира хладна. Истраумираног ратног ветерана - тумачи га Хоакин Финикс награђен за најбољег глумца - ангажује њујоршки политичар да спасе његову малолетну ћерку из чељусти дечије проституције. Редитељка Лин Ремзи која је важила за наду европског женског филма, понета радњом смештеном у декадентни Њујорк, снимила је ово дело у духу филмских 70-их година, поприлично користећи цитате из Таксисте.
Завршница фестивала донела је два разочарања. Можда је највеће био гротескни еротски трилер једног од најистакнутијих француских редитеља средње генерације Франсоа Озона. Због склоности ка мрачним психолошким драмама, спајању реалистичне мелодраме са несташним хумором и децентном неизвесношћу, често га пореде са Алфредом Хичкоком и Клодом Шабролом. С друге стране, као припадник такозваног новог француског екстремизма, групе која одлучно разрешава све табуе, Озон у својим филмовима проговара о сексуалности, бруталности и изопачености психе. То је хтео да постигне и са новим остварењем Двоструки љубавник, слободном адаптацијом романа Џојс Керол Оутс Животи близанаца, али није успео. Прича о жени која одлази на терапеутске сеансе код психијатра да би убрзо открила како он има брата близанца који је његов крајњи монструозни антипод, изазвала је салве смеха међу критичарима, поготово због ауторових филмских референци које се протежу у распону од Кроненбергових Кобних близанаца до Розмарине бебе Романа Поланског.
Кад смо код Поланског, његов нови трилер Према истинитој причи одабран је да свечано затвори јубиларни Кан. На први поглед, фестивал му је тиме указао част. Ипак очигледнија је истина да је први човек Кана Тјери Фремо легендарног синеасту хтео да заштити од неумољивих критичара. Адаптација романа Делфин де Виган предочава живот успешне књижевнице која је остала без инспирације (тумачи је лепша половина Поланског - Емануел Сење). Заплет креће када јој се приближи опсесивна обожаватељка њеног опуса (улога је поверена Еви Грин). И у овом случају се препознају филмске референце, јер филм креће у правцу који подсећа на Мизери Роба Рајнера, али за разлику од тог вештог трилера, ново дело Поланског је жанровски неспретно изведено. Хорор постаје трагикомедија са предвидивим расплетом, где се укрштају стварност и фикција.
Завршница фестивала донела је два разочарања. Можда је највеће био гротескни еротски трилер једног од најистакнутијих француских редитеља Франсоа Озона