ЧИТАЊЕ ИЗМЕЂУ РЕДОВА
Предност конзервативаца у анкетама значајно је смањена, али се њихова победа не доводи у питање - мада није свеједно којом разликом ће бити изражена. Лабуристи, на другој страни, сад могу да се надају макар часном поразу, уместо дебакла који им је доскора
Ужасан терористички напад у Манчестеру, процена опасности од новог удара подигнута на највиши („критични“) ниво, грозничава потрага за члановима породице и помагачима бомбаша либијског порекла; цурење обавештајних података преко САД и краткотрајна обустава сарадње с тамошњим обавештајним структурама; војска испред најважнијих државних институција и на масовним јавним окупљањима, и нелагода да би Британија могла да заличи на Француску, у непрекидном ванредном стању још од терористичких напада у Паризу новембра 2015. Спонтани изливи грађанске солидарности и обичне људске доброте; пркосно скандирање имена вољеног града са трибина стадиона у Стокхолму, где је Манчестер јунајтед победом у финалу освојио УЕФА Лигу Европе. Безбројни новински текстови, коментари и анализе у којима се трага за одговором да ли је домицилни исламски екстремизам највећим делом последица погрешне имиграционе политике, социјалне неприлагођености и верске индоктринације младих британских муслимана, или пак крвави одговор на спољну политику земље у којој су рођени, а коју су научили да мрзе. То је социо-политички, али и емоционални, морални и интелектуални бекграунд завршне фазе кампање за превремене парламентарне изборе у Великој Британији; иако не и тематско чвориште које ће 8. јуна одлучити исход гласања.
Нека је то и наговештај да су се Британци, хтели - не хтели, свикли на то да живе с терористичком претњом (за викенд поново с „критичног“спуштеном на „озбиљан“ниво), будући да је од мање убитачног, али подједнако шокантног напада у близини зграде парламента у Лондону прошло једва два месеца; тек, манчестерски покољ који је однео 22 живота - иако је, због избора мете (на концерту америчке поп звезде Аријане Гранде у дворани је било непропорционално много деце и особа женског пола), још више него што би то иначе био случај дубоко потресао земљу - није променио предизборну динамику.
Типично, она водећа политичка фигура коју јавност доживљава као чвршћу и поузданију по питањима националне и опште безбедности - по правилу политичари умерено или радикално десне оријентације - у ситуацијама попут ове обично добију ветар у леђа, увећавајући и изборне шансе своје странке. У овом случају, међутим, личност која се по генералној политичкој оријентацији и професионалном педигреу, као бивша дугогодишња министарка унутрашњих послова, идеално уклапа у тај профил, актуелна премијерка и лидер Конзервативне странке Тереза Меј реакцију своје владе на напад није и политички капитализовала. (Сваки политичар би, јасно, с гнушањем одбацио сугестију да се истовремено с одлучним поступањем у оваквим околностима макар једним крајичком мозга размишља и о потенцијалној политичкој добити; али наравно да не би говорио пуну истину.)
Анкете спроведене у данима након манчестерског напада показале су да је Мејова задржала или минимално повећала и иначе позитиван рејтинг некога кога бирачи, кад већ морају да одлучују између ње и лидера опозиционе Лабуристичке странке Џеремија Корбина, виде као много бољи избор за премијерско место. Али је доскора велика предност коју су конзервативци имали, први пут од расписивања избора средином априла, била сведена на једноцифрену. Према истраживању које су спровели агенција ЈуГав и дневник Тајмс, разлика између торијеваца и лабуриста, само две седмице раније на нивоу од 22 одсто, спала је на пет процената (43:38); мада је ЈуГав у време настанка овог текста већ нудио кориговане податке, по којима су лабуристи пали за два одсто, па је тренутни однос био 43:36.
Но, колико је све то уопште важно кад се зна да је исти тај ЈуГав три седмице пред претходне изборе 2015. лабуристима давао предност, макар и од само један одсто, да би - и без драматичних збивања у међувремену - торијевци после победили са близу седам процената предности? Колективни промашај истраживача јавног мњења у процени исхода прошлогодишњег референдума о иступању из Европске уније да се и не помиње...
Посматрано ван контекста пријема на који су наишли изборни манифести две водеће странке и перцепције која о Мејовој и Корбину у јавности постоји, ови проценти заиста не говоре скоро ништа - изузев да је британско бирачко тело, осим што је услед утицаја разних фактора сада диверзификованије и самим тим теже за „читање“, постало и прилично непредвидљиво и поводљиво. Да би се са стране посматрано стекао приближнији увид у то шта се заправо дешава потребно је стога обратити пажњу на изборне платформе, општи утисак о наступима две водеће странке, те то како двоје лидера лично пролазе у кампањи. А ту није све ишло онако како се очекивало.
За почетак - као што се и из резултата анкета, макар и узетих са зрном соли, може да види - одавно прежаљеним лабуристима не иде лоше; напротив. На овом месту је већ било речи о њиховом изборном манифесту који је, упркос свом врло јасном левичарском отклону, наишао на - изузимајући на лабуристе вечито нарогушену десничарску штампу - сасвим добар пријем у јавности земље која иначе баш и не нагиње превише улево. У финиш изборне трке лабуристи су ушли без киксева и гафова, а и сам Корбин, објективно најслабија тачка лабуриста, у овој кампањи је деловао боље него у оној референдумској прошле године. Засад једини тренутак у коме се мало више нашао на удару уследио је када је прошле седмице указао на (свакоме ко то хоће да види иначе очигледну) везу између терористичких напада на домаћем тлу и британског
У условима високо персонализоване кампање, све се своди на то кога би бирачи радије видели на челу земље - Мејову или Корбина. Одговор и даље уверљиво иде њој у прилог
учешћа у војним интервенцијама по муслиманском свету. Ни тада то, ипак, није било другачије од напада којима је иначе редовно изложен; а није га било тешко ни бранити, будући да је та веза очигледна, без обзира на то што не може у потпуности да објасни феномен савременог тероризма.
Неокрзнут је Корбин изашао и из овонедељне телевизијске дебате у којој је био изложен двоструком баражу питања: оних која му је постављао један од за политичаре најнезгоднијих тамошњих новинара, Џереми Паксон, те оних из публике. Оно пак с чим Корбин, ни овом приликом ни иначе, није морао да се носи била је директна конфронтација с Мејовом, пошто је она чим су избори расписани обзнанила да не намерава да се појављује у телевизијским дуелима. Изашла је исто вече пред Паксмана и публику и она - њен наступ није добио прелазну оцену - али, у складу с поменутим ставом по том питању (подсећа ли вас то на неког?), сучељавања с вођом опозиције није било.
Не би ни тај дуел кога неће бити много променио: конзервативци ће свеједно добити ове изборе, само је сад питање да ли ће Мејова обезбедити прижељкивану убедљиву већину како би, не зависећи ни од опозиције а још мање од радикално антиевропског крила сопствене странке, целу вишегодишњу операцију извођења Британије из чланства у Европској унији обавила онако како она мисли да треба. Али је зато кампања показала да, супротно представи коју о себи настоји да наметне, премијерка не влада тако суверено ситуацијом као што то представљају она и „њен тим“- како се у лецима који се деле по улицама инсистира, док се име странке коју води практично и не помиње. Јер, за разлику од Корбина, Мејова је заправо имала прилично траљаву кампању; прошлонедељна анкета недељника Обзервер и агенције Опинијум показала је, рецимо, да је 37 одсто бирача имало лошије мишљење о Мејовој него на почетку маја, док је у истом периоду њих 39 поправило мишљење о Корбину. Откуд то?
Једним делом свакако и због тога што су бирачи у кампањи стекли бољу представу о њој као личности, уочавајући да јој у контактима с обичним људима недостају природност и спонтаност, да делује хладно и дистанцирано (што је, додуше, важило и за Маргарет Тачер, па јој није сметало да више од деценије буде апсолутно доминантна личност британске политике). Али у великој мери и због на нож дочекане иницијативе из изборног манифеста торијеваца којом се - крајње упрошћено речено; комплетно објашњење би захтевало много шири простор - предвиђа да убудуће пензионери у знатно већој мери учествују у трошковима свог лечења уколико вредност њихове покретне и непокретне имовине прелази 100.000 фунти.
Према том предлогу, дуговања настала на основу трошкова лечења, макар и само у оквиру кућне неге, не би морала да буду отплаћена за живота пензионера и њихових брачних другова, али би се зато после њихове смрти намиривала и из вредности њихових домова. А то би значило да би њихови потомци и наследници који су живели у истом домаћинству, или би на родитељске домове полагали право по основу наследства, могли да дођу у ситуацију да морају да их продају како би трошкове лечења отплатили - и да, у случају да не поседују властити кров над главом (што је, због енормно високих цена некретнина, с млађим генерацијама у Британији све чешће случај), истовремено постану бескућници.
Схвативши да се увалила у проблем - а то није био њен први, већ само највећи кикс у кампањи - Мејова је после пар дана била приморана да одустане од ове иницијативе, као алтернативу нудећи увођење апсолутног горњег лимита износа који би било који би сваки грађанин током живота могао да плати за трошкове лечења, мада није навела и висину тог износа (за тако нешто се залагао и њен претходник Дејвид Камерон; лимит је поставио превисоко, на 72.000 фунти, па се од идеје одустало). Али уместо да призна грешку, Мејова не само да је наставила да инсистира како се „ништа није променило“, него је још и оптужила Корбина да је он некако крив за њену брљотину - и тако на себе навукла додатни револт једног дела јавности.
Неће је то на крају коштати онолико колико можда у неким другим околностима би. У условима високо персонализоване кампање, где се све своди на питање кога би бирачи радије видели на челу земље - Мејову или Корбина - одговор и даље уверљиво иде њој у прилог. Али демонстрирана ароганција наговештава да би, као што данас потцењује способност критичког расуђивања јавности, сутра могло да се испостави како је, поставивши се одвећ тврдо према европским партнерима, потценила и тежину проблема с којима би Велика Британија могла да се суочи у прелазном периоду до брегзита и, нарочито, после њега. С тим што то онда више неће бити само њен проблем.