ТЕРЕЗИНА ПОКОРА
Велика Британија
Њена партија је за више од пет процената побољшала резултат с претходних избора, поново освојила највише (13,6 милиона, или 42,4 одсто) гласова и имаће највише (318 од 650) посланичких места, али су такав исход многи у партији и ван ње доживели као понижавајући, а њена премијерска позиција се на дужи рок чини неодрживом. Његова странка је по броју освојених мандата (262), мада не толико и по броју освојених гласова (12,8 милиона, или 40 одсто), далеко заостала, али се тај пораз у датим околностима види као успех, међу присталицама чак и као велико охрабрење; док се он сам, противно свим очекивањима, учврстио на месту вође опозиције.
Такав је необични, парадоксима испуњен свет савремене британске политике, где изгледа више ништа није као што изгледа, и где се обрти дешавају учесталошћу примеренијом некој телевизијској серији; попут, рецимо, Куће од карата - која је, није згорег још једном подсетити, пре него што је у америчкој верзији постала глобално популарна, изворно била британски производ.
Прошлог лета, Тереза Меј је дошла на чело Конзервативне странке и преузела упражњено премијерско место с главним задатком да почисти неред који је за собом оставио њен претходник Дејвид Камерон, најпре непромишљеном одлуком о расписивању референдума о изласку земље из чланства у Европској унији, а онда и неочекиваним поразом на том изјашњавању, чиме је и без намере буквално преусмерио ток британске историје. Из постреферендумских обрачуна у врху странке у којима су на све стране севали фигуративни ножеви - неки забијени у груди, већина у леђа - дотадашња министарка унутрашњих послова изашла је неокрзнута, и за новог шефа владе и партије потом инсталирана без много приче. У странци се на њу гледало као на најбољи избор за новог лидера, посебно с обзиром на то ко су јој били противкандидати; „сигуран пар руку“који ће земљу из ЕУ извести под условима који ће задовољити и све агресивније радикално антиевропско крило конзервативаца, које сада захтева и „тврд“брегзит, тј. радикалан раскид с Унијом - па нек’ кошта шта кошта.
Непуних годину дана касније, торијевци су после прошлонедељних избора без апсолутне већине у парламенту, и, како би ту већину некако намакли, принуђени да траже подршку најјаче странке у Северној Ирској, поприлично мрачњачке Партије демократских униониста (ДУП), која ће у новом сазиву парламента имати десет посланика; у време када је овај број НИН-а одлазио у штампу, преговори о овом савезништву су још били у току.
А Мејова? Она је политички „мртвац који хода“, констатовао је - не прикривајући задовољство због таквог развоја ситуације - Камеронов министар финансија Џорџ Озборн. Тако мисле и многи други; заправо, скоро сви, сем ње саме и све ужег (а и иначе одувек уског) круга њених најоданијих сарадника. Озборн је лане био више него вољан да се нађе и у реконструисаној влади нове премијерке, да би га она хладно
и презриво најурила из кабинета; јасно је зашто је његову тадашњу озлојеђеност сада заменило ликовање. Али то не значи да је његова оцена претерана.
Мејова је превремене изборе, за које је претходно месецима тврдила да су непотребни и да их неће бити, испровоцирала правдајући то жељом да влади обезбеди стабилну већину (уочи ових избора она је износила за британске стандарде танких 17 посланичких места) и пун преговарачки капацитет у предстојећим (званично двогодишњим, а вероватно и кудикамо дужим) преговорима о раздруживању с ЕУ. Иза тога је, међутим, заправо стајала жеља да се дотуче разједињена и, чинило се тада, потпуно деморалисана главна опозициона партија, Лабуристичка странка; неутралише сваки унутарстраначки отпор - не толико у њеном малобројном проевропском, колико у неупоредиво снажнијем антиевропском крилу; те, самим тим, учврсти сопствена лидерска позиција.
Уместо тога, торијевци су добили жесток шамар који их, додуше, није оборио - већина је већина, макар и релативна; Мејова је већ завршила посао око реконструкције владе и уз извињење страначким главешинама обећала да ће партију, као што ју је увалила у хаос, из њега и извући - али је зато потпуно уништио премијеркин кредибилитет. Супротно мантри о „снажном и стабилном лидерству“којом се свима попела на главу, у лоше вођеној кампањи се показала као роботизован, неинспиративан лидер; а уместо елиминације унутарстраначке опозиције, сада ће још и више него досад морати да се погађа како с онима који су за тврд брегзит, тако и онима који, на другој страни, инсистирају да изборни резултат јасно показује како већина Британаца преферира мекшу варијанту, тј. споразумни развод од Уније.
Притом, ако британски конзервативци - једна од најефикаснијих и најнемилосрднијих партијских машинерија у читавом демократском свету - нешто колективно не подносе, онда је то управо лидер пољуљаног ауторитета, какав је сада Мејова. И мада, са стране посматрано, изгледа као да су после оваквог тешког изборног промашаја (сразмерно великим очекивањима с почетка кампање: тада се говорило чак и о могућности да торијевска парламентарна већина у новом сазиву буде изражена троцифреним бројем) ипак спремни да јој дају другу шансу, то је само зато што у овом тренутку немају спремну адекватну замену. Оног момента кад се таква личност појави, нови циклус унутарпартијских обрачуна - с крајњим циљем да на чело владе и странке дође неко други - неминовно ће бити покренут.
Мејова, дакле, засад наставља да води земљу, али су се добар део партијског естаблишмента и моћна десничарска штампа окренули против ње, и вршиће велики притисак да буде одстрељена чим се за то укаже прилика. Једна могућност за то могла би да уследи уколико се испостави да фактички мањинска влада (како сад ствари стоје, ДУП не намерава да с торијевцима званично улази у коалицију, већ само да влади обезбеђује већину у парламенту) не може нормално да функционише: у том случају, сасвим је могуће расписивање нових избора, што је опција коју у овом тренутку нико на Острву није спреман да искључи.
Ситуацију, наравно, екстремно компликује то што се све дешава непосредно пред формални почетак преговора с ЕУ, који ће бити окончани најзнаменитијим политичким догађајем у послератној историји земље - иступањем из чланства у Унији. Тај почетак био је заказан за 19. јун; Мејова и њени министри сад кажу да, с обзиром на новонастале околности, до 19. неће бити спремни, али да ће већ који дан касније сести за преговарачки сто. Испоставило се у међувремену и да ће, с обзиром на врло специфичне захтеве које ДУП има, и преговори који торијевци с њима воде потрајати нешто дуже него што се мислило, па је могуће да 19. јуна неће бити ни за тај датум заказаног тзв. Краљичиног говора, којим се традиционално представља програм владе и отвара заседање новог парламентарног сазива. Ово можда јесу само формалности, ситне измене у распореду, али се у атмосфери нервозе и неизвесности створеној оваквим изборним епилогом сад и такви детаљи узимају као знаци пометње у премијеркином кабинету: опет све супротно од обећане стабилности и поузданости. Императив останка на власти торијевце тера
да до даљег оставе по страни фрустрацију и љутњу на Мејову због тога што су на изборима прошли тако како су прошли, али то незадовољство је сада доминантно расположење у њиховим редовима, и оно ће кад-тад поново избити на површину. Незадовољства је много и на другим странама, само што оно не може да изазове потресе сличне магнитуде. Трећа по броју мандата и у претходном и у овом сазиву парламента, у Шкотској владајућа Шкотска национална партија (СНП), спала је тако с 56 на 35 посланика и, много битније, реално остала без подршке за расписивање новог референдума о независности тог дела земље. Либералне демократе, које још плаћају цех учешћа у владајућој коалицији с торијевцима у првој Камероновој влади, само су незнатно поправиле свој мизерни биланс: уместо осам, сада ће у Доњем дому имати 12 места. А Партија за независност Велике Британије (УКИП), која је прошлогодишњим изгласавањем брегзита остала без јединог разлога свог постојања, готово да је избрисана с лица земље - са 12,7 одсто подршке на изборима 2015. сада је сведена на 1,8 одсто.
Испада некако да разлога за задовољство има само Лабуристичка странка, иако су ово трећи узастопни парламентарни избори на којима доживљава пораз, и иако с лидером какав је Џереми Корбин - човек који скоро по свему припада неким другим, прошлим временима - реално не може ни да рачуна на повратак на власт.
Штавише, кад би се закључивало на основу ентузијазма с којим је (не само међу присталицама у Британији) дочекан њихов изборни резултат, готово да би се помислило како су лабуристи стигли на корак до тога да формирају нову владу. А то је далеко од реалног стања. Лабуристи су несумњиво имали веома успешну кампању - чему је, осим за бираче атрактивног изборног манифеста, у великој мери својом агилношћу допринео сам Корбин - и њихов је изборни резултат премашио сва очекивања: чак је и Тони Блер две од три узастопне изборне победе остварио добијајући мање гласова него Корбин сада, а последњу од њих освајајући и знатно нижи проценат гласова.
Истина је и да је та масовна подршка једним делом резултат труда који су лабуристи уложили у мобилизацију младих бирача, које је и у Британији најтеже извести на гласачка места. Револтирани тиме што је земља прошле године изгласала излазак из ЕУ (иако су томе и сами директно допринели не потрудивши се да изађу на референдум), млади Британци овог пута јесу у великом броју из протеста гласали за лабуристе, упркос томе што је Корбин одувек евроскептик, што је прошле године водио срамотно млаку кампању за останак Британије у ЕУ, и што је после референдума натерао странку да ни на који начин не опструира процес изласка земље из чланства, већ само инсистира на меком брегзиту.
Али главни прилив додатних гласова за лабуристе стигао је са сасвим друге стране. Након што су у последњих двадесетак година бирачи од једних до других избора давали значајну подршку другим, мањим странкама - раније либералним демократама, у скорије време СНП-у и УКИП-у - овог пута су се у великом броју вратили двема водећим партијама, торијевцима и лабуристима, за које је овог пута гласало око 83 одсто од укупног броја изашлих, у поређењу са једва 67,3 одсто пре само две године. А на овим изборима посебно је велики био резервоар гласова који су се од УКИП-а одлили или, боље речено, вратили лабуристима (по неким проценама, чак и до два милиона бирача), јер после прошлогодишњег изгласавања брегзита више нису видели разлог да гласају за ту странку.
Такође, остаје да лебди и питање на које је, истина, одговор немогуће дати: какав би тек резултат лабуристи забележили да су на изборе изашли с истим оваквим изборним програмом, али с неким млађим, модернијим и данашњем времену прилагођенијим лидером, који не би изазивао толику одбојност ни у страначком естаблишменту ни код великог броја бирача, и тако у старту умањујући њихове изгледе за победу?
Можда ће то показати неки наредни избори. Засад, међутим - након што је, то му се мора признати, лабуристе успео да ревитализује враћајући их левичарским коренима - друг Џереми је заслужио право да и даље јаше на челу колоне. Па докле стигне.
Изборни резултат лабуриста прикрива реалност да им је ово трећи узастопни пораз и да би с истим програмом, али са бирачима прихватљивијим лидером, вероватно прошли још боље