Беснило поражених
ЗАШТО ЈЕ ТЕРОРИЗАМ У ЕВРОПИ СВЕ УЧЕСТАЛИЈИ
Исламска држава губи територије у Ираку и Сирији и зато интензивније напада „меке мете“, а скорашња ескалација тероризма могла би да буде њен самртни ропац. Али све краћи интервали између напада и број страдалих већ су код грађана посејали страх
Уепидемији беснила, која је на лондонском аеродрому Хитроу избила у Пекићевом роману, страдао је и аеродромски статистичар. Прво су побеснеле његове бројке, а потом и он сам, записао је Пекић. Статистичари стварне Велике Британије још нису бесни, ни од болести ни од страха, али ако њихове бројке наставе да дивљају, и то је могуће. У Манчестеру је 22. маја погинуло двадесет троје, а рањено 250 људи, који – са једним изузетком – те пролећне вечери нису хтели ништа више од поп-концерта. Трећег јуна Лондон је гледао осморо мртвих и 48 рањених шетача и љубитеља пива, а 19. јуна „освету“за њих – још једног убијеног ни кривог ни дужног и још десеторо таквих рањених. Дан касније Брисел је нове трагедије спасла само траљава израда експлозива из кућне радиности, а ако додамо и април, од терористичких напада страдало се и у Паризу и у Стокхолму и у Санкт Петербургу.
Пошто је немогуће сакрити да бројке бесне, Робин Ендрјуз, лондонски научник и научни новинар, покушао је на странама Форбса да им барем да прикладну перспективу. Након манчестерског зла подсетио је Британце да је статистички и даље далеко вероватније да ће им пресудити тровање храном, пад са мердевина или низ степенице, па чак и неспретан излазак из кревета него тероризам. Ендрјуз је, наравно, свестан да се бруталност карија или мердевина не може мерити са бруталношћу терористичког напада шта год бројке говориле, али има још једног зеца у шеширу.
„Данас на Западу има мање терористичких напада него у било ком тренутку његове модерне историје. Између 1970. и 1990. групе попут Привремене ирске републиканске армије (ПИРА) и баскијске ЕТА нападале су цивиле малтене редовно. Позних осамдесетих у западној Европи је било и до хиљаду терористичких напада годишње.“
Ендрјуз признаје да су напади исламских терориста генерално смртоноснији од изведби ирских и баскијских, али има и добру поенту.
„Од 1. јануара 2015. до лета 2016. у Европи и Америци тероризам је убио
658 људи. У остатку света, у исто време, на исти је начин страдао 28.031 човек. Европљани и Американци се плаше након догађаја попут манчестерског, али нису они ти који су под опсадом – ни случајно.“
Свеједно, стандарди опсадног стања нису исти у Берлину и Бејруту, па су, на пример, родитељи више од две стотине деце из Италије, Јапана и других земаља отказали наследницима планирано школско летовање у Глостеру, јавили су локални медији, иако у овом поспаном енглеском округу није било никаквог зла. А у Лондону све вере страхују од истог.
„Бићу искрен. Почињем да се плашим. Колико ћемо још овога гледати? Волимо ову земљу“, није рекао неки Џон Смит, већ Емануел Беџеди, лондонски муслиман, након поменутог напада на лондонске муслимане у рамазанској молитви.
Тунишанин Билал Хамадуи, који је напустио родну земљу баш због насумичних експлозија, додао је да је уплашен, као што је новинар уплашен, као што су сви уплашени, и да се моли да следећи пут буде боље. Није сигурно да ли је под „следећим путем“мислио на следећу селидбу, но досадашња истраживања, обављена након напада на Њујорк 2001, на Мадрид 2004, на Лондон 2005, показују да су акутни страхови краткотрајни. Уз извињење због клишеа, живот мора да се настави, и људи тако функционишу и у западним и у источним културама. Но најјезивија психолошка последица великих терористичких напада – према подацима америчког психијатра Данијела Антонијуса са Државног универзитета Њујорка у Бафалу – јесте та што људи почињу више веровати својим владама. Јер може Емануел Беџеди волети своју Велику Британију колико хоће, држава му ту љубав неће узвратити; не зато што је муслиман, већ зато што та љубав никада не бива узвраћена, о чему сведочи понашање британске владе у седмицама у којима су њени грађани масакрирани. Без обзира на то што је Саудијска Арабија један од најрастрошнијих спонзора међународног исламског тероризма и водећи идеолог екстремних читања ислама којима се инспиришу и Исламска држава и Ал каида и многе друге сличне скупине, британска влада је недавно пристала да јој испоручи оружје вредно три и по милијарде фунти. Низ британских министара посетио је блискоисточну краљевину како би продаја ишла глатко. Када је крајем маја шефица британских Зелених Керолајн Лукас питала министарку унутрашњих послова Ембер Рад има ли због тога кошмарне сне, министарка је одговорила: „Постараћемо се да је наш буџет за одбрану добро попуњен. То ћемо учинити снажном економијом. А за то ћемо се постарати јаком индустријом.“
На страну етички грех снабдевања оружјем екстремно недемократске државе која већ две године бомбардовањем и блокадом изазива хуманитарну катастрофу у суседном Јемену – барем десет хиљада мртвих, више од сто хиљада случајева колере и милион и по деце која гладују, објавиле су Уједињене нације – чини се да логика министарке Рад гласи „продаваћемо све више оружја онима који финансирају терористе како бисмо од терориста могли да се бранимо“. Такав резон обичном човеку нема смисла, али то је вероватно зато што обичан човек не зна много о бизнису. Зато зна Доналд Трамп, који је баш крајем маја и почетком јуна, док су грађани његовог верног савезника клани и разношени, такође посетио Саудијску Арабију и склопио договор
Без обзира на то што је Саудијска Арабија један од најрастрошнијих спонзора међународног исламског тероризма, британска влада је недавно пристала да јој испоручи оружје вредно три и по милијарде фунти
о продаји оружја вредан 110 милијарди долара. Истини за вољу, треба рећи да Саудијска Арабија и сама поприлично страда од терористичких напада разноврсних исламских провинијенција – прошлог уторка једанаесторо људи је повређено док је спречаван напад у Меки – да се у Саудијској Арабији разносе и бомбаши-самоубице Исламске државе, и да краљевина наоко схизофреном комбинацијом сарадње и сукоба са терористима, између осталог, купује мир.
Концепт краљевине светогрдан је следбеницима Исламске државе и срдачних пољубаца ту не може бити. Слично би се могло испричати и о Катару и о Кувајту и о Уједињеним Арапским Емиратима, али срдачни пољупци Британаца и Американаца са шеицима и емирима ипак миришу на нафту и барут, дакле на онај бизнис који обичан човек неће разумети ни у тренутку док лети у ваздух. О томе јасно говори и свеж британски политички скандал, који је такође експлодирао крајем маја и почетком јуна. Тада је званичник већ поменутог министарства унутрашњих послова Гардијану признао да резултати истраге о томе ко финансира џихадистичке групе у Великој Британији – коју је 2015. наручио тадашњи премијер Дејвид Камерон – можда никада неће бити објављени. Садржај извештаја је, наиме, „веома осетљив“. А осетљив је ван сваке сумње зато што је име Саудијске Арабије у њему исписано масним црвеним словима. Том Брејк је у име либералних демократа тим поводом писао премијерки Терези Меј: „Осамнаест месеци након што је истрага поведена, и након два ужасна терористичка напада на грађане Британије, извештај и даље није ни објављен ни завршен. Није тајна да Саудијска Арабија финансира стотине џамија у Уједињеном Краљевству, у којима се уче екстремне интерпретације ислама. Британски екстремизам се често укорени баш у таквим институцијама...“, писао је функционер либералних демократа.
Том Брејк писмом није дотакао срце Терезе Меј, можда због тога што је британска премијерка још била ошамућена златним сјајем одликовања и осмеха које је у априлу у Ријаду добила од саудијског краља Салмана. Пошто политичари тако здушно брину о њиховој безбедности, грађанима Велике Британије и западне Европе остаје да се уздају у срећу, макар и ратну, макар и она зависила од тих истих влада које о њима брину. Могу, на пример, покушати да се теше тиме што Исламска држава губи део по део територије у Ираку и Сирији, тиме што можда интензивније напада „меке мете“јер су јој „тврде“недоступне, те да би скорашња ескалација тероризма могла да буде управо некакав њен самртни ропац. Авај, Исламска држава јесте и терористичка организација која се може уништити и држава која се може сломити, али је још више идеја, а оне су неуништиве, што је опет клише, али не мање истинит од оног по коме се живот увек наставља.
Узимајући у обзир јединствену природу Исламске државе, која има следбенике практично у целом свету, и која им ни до сада није издавала наређења, већ их инспирисала, њен слом никако неће значити крај масакра на европским улицама. На страну и Исламска држава, то је немогуће већ због разореног Авганистана, разореног Ирака, разорене Либије, разореног Јемена, разорене Сирије, због свих милиона муслимана без икакве наде да ће у овом животу видети било какво добро, због беснила које један од епицентара има управо не много далеко од Хитроуа, где га је Пекић својевремено сместио.