Кажу нам да је добро што уопште постојимо
ДЕБАТА: ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ И ВУК БОШКОВИЋ
Двоје младих драмских писаца учествовало је са својим представама на овогодишњем Стеријином позорју. Након бурног завршетка и потоњих реакција, говоре о друштву и земљи у којој раде и стварају
Неподношљива летња спарина, и позоришни живот без много смисла. Макар на први поглед. Чини се да је одлука жирија да додели награде свим учесницима недавно завршеног 62. Стеријиног позорја засенила саму позоришну продукцију, укључујући и представу Олге Димитријевић Како је добро видети те опет која је ревијално играна на затварању фестивала (и чији је наслов преиначен у Моја ти због тобожњег рушења ауторских права Нових фосила) и представу Вука Бошковића Ново доба која је била део званичне селекције. Разговор с њима о одлуци жирија и прилично унисоним реакцијама на одлуку гранао се ка ситуацији у култури, културној полици и самом друштву, а завршио се међусобним Олгиним и Вуковим пропитивањем.
Олга Димитријевић: Прво, мислим да на такмичарским фестивалима не морају нужно да се доделе све награде. Друго, мене више занимају могући структурални узроци таквих одлука. Ове године смо имали конзервативни заокрет Стеријиног позорја у име тобожњег повратка коренима фестивала, у виду селекције домаћег драмског текста као кључног принципа. Ако је Стеријино позорје било фестивал југословенског драмског текста, онда је ова одлука још једно брисање југословенства и ретроградно враћање на концепт из деведесетих. Онда, селекција представа такође је била конзервативна. Трећи узрок је можда скромна количина наше позоришне продукције, што су околности које ће са новим концептом неминовно диктирати пад уметничких стандарда фестивала. Дакле, околности фестивала су већ провоцирале друштвену дебату. Међутим, образложење жирија је написано као још један у низу ламент над судбином српске културе, позивање на велика утемељивачка имена Стеријиног позорја која су, ето стицајем околности, листом мушкарци, и којима савремени аутори ето нису дорасли. И то је испало доста немушто, неаргументовано и политички неписмено образложење.
Вук Бошковић: Легитимно би било и да су рекли да продукција напросто није довољно добра. То кажем као неко ко је на Позорју први пут учествовао и коме је то учешће емотивно значило. Међутим, независно од концепције фестивала, Позорје је збир продукције и то не смемо изгубити из вида. Утолико су две антинаграде још више увредљиве, пре свега према самом фестивалу. Њихово објашњење је кратко ћебе како год да га окренеш. Ако с једне стране ништа не ваљамо, изостало је еснафско образложење. А са друге стране, дате су нам свима награде, „јер се трудимо“. Изостала је храброст да се каже да се мора боље без обзира на свеукупно сиромаштво, којим се, иначе, баве многе представе, па и моја. Жири је остао недоречен, па су своје образложење морали да образлажу у потоњим интервјуима и ауторским текстовима. На страну што се увек мењало.
Овако ће, сматрају наши саговорници, одлука жирија остати упамћена
не као преломна тачка по овдашњу културу, већ као најобичнији скандал кратког рока трајања. Тешко је не помислити да би смислено и боље аргументовано образложење за собом повукло и распетљавање Гордијевог чвора политикантских интереса, економске јаловости и ентузијазма позоришних радника. Можда би се и покоје име поменуло у контексту одговорности.
ВБ: Недореченост образложења је омогућила да се неке старе бољке поново испоље, пре свега тумачење према којем је критика представе аутоматски критика аутора. Паланачки рат сујета у којем свако цепа по своме на основу личног или идеолошког односа, без дијалога о позоришној продукцији. Жири се поставио као да је први открио да ситуација у Србији и српској култури не ваља, иако сви све знају, и то дуго. Прошло је месец дана од Позорја, а ми и даље причамо о томе, на јесен креће Битеф, ово ће се заборавити и опет ћемо пропустити прилику да покренемо причу о стању у позоришту.
ОД: Реакције су већином показале да овдашња позоришна јавност постоји у мехуру од сапунице. Већи се гнев ослободио због награда, него због резања буџета, смањивања хонорара, високог пореза и сличних ствари које нам угрожавају право на рад и живот. Као да смо зарад нешто мало привилегија и симболичког капитала одлучили да постојимо мимо друштва. Као да је Стеријино позорје једина институција на чијем се урушавању систематски ради. Иронично је што смо ми, културни радници, највише ослоњени управо на јавни сектор који је највише настрадао. Није само позориште у кризи због немања пара, ту су нам и здравство, и образовање, где сви заједно одумиремо од неолибералних потеза власти. А позоришни свет често има тенденцију да заборави на све то.
Позориште би, с друге стране, требало да управо отвара важне теме, поставља незгодна питања и бори се против друштвеног, културног и политичког заборава. Али, где нема економије, нема ни културе, а камоли културе сећања...
ВБ: Не могу да се сетим скоријег примера једногласног проглашења неког ремек-дела српске културе зато што српска култура по мени и не постоји, што је и тужно и узбудљиво. Под тим појмом не подразумевам државне пројекте, већ културни простор који би делио заједнички вредносни референтни систем. Олгин комад Како је добро видети те опет је дивно написан, препун нежности и интиме, али се бави и нечим што се најнепосредније тиче нашег друштва и чега нисам био свестан, премда је очигледно – генерацијом која је учествовала у изградњи, животу и распаду социјализма и која сада полако умире. Данас се помиње као збир пензионера без идентитета који су терет за буџет, који се морају жртвовати, нешто истрпети, а о њиховим проживљеним искуствима, ма читавим животима, уопште се не говори. О тузи, немоћи и напуштености коју мора да осећају, без икакве кохезије. Мени је то, рецимо, комад који је веома важан по српску културу, тј. културу Србије, што мислим да је тачнији опис.
ОД: Хвала на комплиментима. Сваки покушај хомогенизације онога што бисмо назвали српском културом нужно је заокрет удесно. Не идентификујем се с тим концептом, јер су ми политички, па и емотивни светоназори дубоко антинационалистички. Распад социјализма за собом је повукао и систематско оцрњивање социјалистичких идеја солидарности, интернационализма, еманципације и социјалне правде. Србија је препуна затарабљених домова културе по селима који су изграђени у том периоду. Зашто би наша култура била у бољем положају од остатка друштва које је подређено партикуларним интересима? Оно што би евентуално у овом случају било парадигматично је опет бављење партикуларним интересима, а не друштвеном анализом и артикулисањем прогресивне политике.
Питања која наши саговорници плету у својим комадима ангажовано комуницирају са савременошћу и успевају да задовоље и афективни и интелектуални апетит публике. Такође су болно реални и провокативни. Како изгледа процес стварања нечег толико аутентичног и њима животно блиског?
ВБ: Константно пишем, иако мрзим то да радим, јер ми никада није довољно добро. Пишем док се не преморим. Одувек имам стравичан проблем са словним грешкама, што се приписивало лењости и аљкавости, па опсесивно исправљам написано. Једна особа ми је рекла да сам вероватно дислексичан и неки тестови су то наговестили. Размишљао сам онда о свом дотадашњем животу – мањим оценама због лошег читања, писменим задацима, нервозним јавним наступима – и запитао се да ли бих, да сам знао раније за дислексију, кренуо неким другим животним путем. Међутим, стрес који писање индукује нестане када текст предам. У случају Новог доба, појавио сам се на првој и претпоследњој проби. Представа је на крају, сматрам, испала боље од онога што је мој текст предвидео, што је уједно и лепота позоришта. Избегавам дидаскалије, јер се често користе за образлагање свега што не успеш да оправдано ставиш у текст. Тај простор препуштам другим људи-
ма да попуне. Заједнички рад и излазак пред публику зближава људе.
ОД: Ретко је када сви који раде на представи дишу као једно, али је утолико вредније када се деси. Најстреснији су ми рокови, најдосаднија су ми последња сређивања текста, а највише уживам у свему осталом везаном за писање. Пишем у налетима између других послова, пишем брзо, делом јер не верујем у инспирацију, делом јер је само од писања немогуће живети, иако бисмо као културни радници заиста морали да инсистирамо на сопственом праву на рад и плату.
И Ново доба и Моја ти су комади који се поигравају с идентитеским и класним политикама и темама, мало их сучељавајући, малко више преплићући, увек у циљу плетења што аутентичније и универзалније драмске ситуације.
ВБ: Прошле недеље је у свету била недеља „прајда“и видео сам фотографију Челси Менинг на њујоршком скупу, што ми је била суштинска лепота. И због њеног личног пута, и зато што је Викиликсу открила податке о ратним злочинима у Ираку и Авганистану, и због боравка у затвору од 2010, и због њене слободе сада. Та фотографија је била инспиративна.
ОД: Сматрам да су класичне политике идентитета као средства прогресивне политике ограничена, иако су несумњиво мењале свет набоље. Партикуларност интереса засебних покрета онемогућава повезивање с другим покретима и угроженим групама. Ја на свет гледам кроз наочари интерсекционалности, мени су важни и феминизам, и социјална правда, и питање сексуалности. Све је то једна борба. У складу с тим и пишем.
ВБ: Мислим да ће Џереми Корбин бити следећи британски премијер. Будући да сам либерал, а ти левичарка, шта мислиш о њему? Јеси ли оптимистична или песимистична поводом будућности?
ОД: Гајим велике симпатије, јер деценијама одржава политички континуитет, доследност и бескомпромисност. И сјајна ми је паника која се често изражава при помисли да ће некада „такви као он“доћи на власт. Времена су све занимљивија и питање је ко ће од нас доживети да види како ће се распетљати. Интимно сам песимистична, а јавно инсистирам на оптимизму. Зато у комадима и не одустајем од симболичког значаја хепиенда. А како би изгледала твоја утопија?
ВБ: Неретко су ми причали да сам као писац суров, па сада желим да истражујем шта се дешава у интимним, малим световима, присним односима двоје или више људи, где је утопија једино и могућа. Могуће да ме је Србија трасирала ка том уверењу. За мене то није размишљање о уређењу света, већ је то потрага за разумевањем између двоје људи, разумевање међусобних страхова, ужаса, нада. Не обавезно уз сагласност. Али увек уз подршку. Било то између партнера, пријатеља, двоје колега у истом послу. Међутим, постизање такве утопије у мом животу би ми вероватно одузело сваки разлог да пишем даље. Једном си рекла да је данас теже признати да слушаш народњаке него обзнанити да си геј. На шта си тачно мислила?
ОД: Та је реченица истргнута из контекста. Причала сам о томе како се, када припадаш и крећеш се у елитним грађанским круговима, који су либерални према сексуалности, али су препуни класног презира, признање да се слуша савремени фолк сусреће се са енормном друштвеном осудом и класним и културним презиром. Мој процес аутовања је био болан и дуг, али и признавање себи и другима да уживаш у народној музици је такође носило све одлике аутовања. Одувек ме је ужасавао тај грађански презир спрам широких народних маса који лежи у основи презира према фолку. Међутим ван тог конкретног контекста та изјава апсолутно нема смисла – фолк је мејнстрим музички правац који, поред тога што у себи има бројне противречности, одлично пролази на тржишту, а хомофобија пошаст која нам свакодневно отежава животе, утиче на срећу и достојанство и тера на маргину и изложеност насиљу.
ВБ: На чему сада радиш и да ли ћеш се бавити сличним темама као и досад?
ОД: Мени се природно преламају родна питања, сексуалност и класна питања. Радници су о штрајку, Народна драма је прича о две лезбијке које из мањег града беже у велики град, Како је добро је о крају једног света. Завршила сам нови комад који се зове Ја често сањам револуцију. Смештен је у фиктивни садашњи тренутак у којем изненада почиње револуција. У њој се срећу три жене из различитих друштвених кругова и бескомпромисно јој се прикључују. Крвава прича о женском пријатељству, интимни комад у којем сам се бавила ограничењима сопствене политичке имагинације. А на чему ти сада радиш?
ВБ: С Николом Љуцом развијам сценарио за Ново доба и пичујемо га као „српску Магнолију“. Мени је филм омиљени медијум, иако нисам на њему до сада радио. Искуство између екрана и гледаоца је најинтимнија могућа комуникација коју особа може да има са уметношћу. Паралелно покушавам да васкрснем мој дипломски комад Хич (ни)је велики и да му нађем дом негде. И да првом приликом погледам Олгину нову представу.