Непријатељ на вратима
БИТКА ЗА ЕНЕРГОПРОЈЕКТ
Иако је био обавезан да објави понуду за преузимање свих акција још почетком фебруара, када је постао власник четвртине капитала Енергопројекта, Добросав Бојовић је са четири повезане фирме то најавио тек 16. јуна. Истог дана када је Комисија за хартије од вредности констатовала да је прекршио закон. И шта сад?
Време се не може вратити, па се не може на стање од 31. јануара вратити ни власничка структура Енергопројект холдинга. Тог дана, кршећи Закон о преузимању, што је четири и по месеца касније утврдила Комисија за хартије од вредности, Добросав Бојовић је са још четири фирме, са којима је деловао ортачки, постао власник више од 25 одсто акција не само Енергопројект холдинга, већ и два његова зависна предузећа, Ентела и Гаранта. Због тога је морао у року од два дана да објави понуду за преузимање свих осталих акција те три компаније. Морао је, али није. Уместо тога у међувремену је „дружина“наставила да купује и сада су Бојовић, његов Напред и Напред развој, заједно са фирмама Монтинвест пропертис и Јопаг, које заступа Витомир Перић, власници 35,32 одсто Енергопројект холдинга. Тек када је Комисија обелоданила да су ови играчи све време радили „тимски“, избегавајући прописе, они су брже-боље објавили намеру о преузимању преосталих 64,68 одсто капитала.
И шта сад? Хоће ли кршење закона бити санкционисано? Или ће се држава правити „мртва као опосум“и прећутно дозволити да се безакоње накнадно легализује, као да ништа није било? Ако је тако, чему онда служе закони и регулатори, који би требало да их примењују? А у Закону о преузимању дословце пише: „лице је обавезно да објави понуду за преузимање када непосредно или посредно, самостално или заједнички делујући, стекне акције с правом гласа циљног друштва, тако да заједно са акцијама које је већ стекло, пређе праг од 25 одсто акција с правом гласа циљног друштва“.
Од тога како ће се завршити последњи покушај „непријатељског“преузимања у доброј мери зависи и будућност српског тржишта капитала, које се још није опоравило од својеврсне пљачке акционара Агробанке, Универзал банке, Развојне банке Војводине, Привредне банке Београд... Гашењем тих банака ојађени су за десетине милиона евра мали акционари, али и крупнији играчи на Београдској берзи, који су веровали финансијским извештајима, по којима су те банке, све до пред њихов слом, биле наводно профитабилне. Ако и ово прође некажњено, ко ће више икада имати поверења у српско тржиште капитала, од којег су главом без обзира због ових афера побегли многи озбиљни инвеститори, који су размишљали да уложе новац у акције домаћих компанија.
Потпредседница Владе и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић очекује од надлежних да обезбеде поштовање закона. „Доста је пропадања великих домаћих компанија због нечијих личних интереса. Сада имамо прилику да се наше грађевинске компаније уздигну и поново буду конкурентне на нашем и на светском тржишту. Скоро да нема великог пројекта у Србији а да у њему не учествује Енергопројект и мислим да такве компаније морају да се сачувају“, поручила је у више наврата Михајловићева. И Бошко Живковић, професор Економског факултета у Београду сматра да би та компанија „морала“да се одбрани од „непријатељског“преузимања, али истиче и да није сигуран да је то уопште могуће у садашњим законским оквирима.
У овој, најновијој причи није битно ко је, по којим ценама и са каквом намером куповао акције Енергопројекта. Свако тежи да акције купи што јефтиније и да их прода што скупље и да заради на разлици у цени, или да што јефтиније постане већински, а све чешће и једини власник добре компаније. То је потпуно легитимно. Само се у тој игри морају поштовати нека правила. А закони се у овом случају нису поштовали, што је после непримерено дуге истраге, која се развлачила пуна четири и по месеца констатовала и Комисија. Познаваоци берзанских прилика за НИН тврде да је Комисија квалитетно обавила истрагу, донела добро решење, али је морала много брже да реагује, јер је од почетка било индиција да ту нису чиста посла.
Иако Бојовић тврди да је његов Напред „праг“од 25 одсто акција у Енергопројекту прешао 15. јуна и да је одмах са партнерима објавио намеру за преузимање, то по налазима Комисије баш и није тако. Граница је пређена 31. јануара и због тога је свима одузето право гласа на Скупштини акционара, а по речима председника Комисије Предрага Дедеића, Напред и са њим повезане фирме мораће да плате и казну за привредни преступ.
Берзански стручњаци страхују да би због овога неки страни инвеститори, који су у међувремену куповали „спорне“акције, не знајући да неко већ има у рукама пакет од 35 одсто капитала, налаз Комисије схватити као поруку - што пре продај акције, узми паре и бежи из Србије, овде је све могуће.
За разлику од неупућених који се чуде како се у Србији закони некажњено крше, Бошко Живковић каже да је ово мање-више уобичајено за сва тржишта капитала на Балкану. Последњи пут у настојању да спречи манипулације на берзи реаговала је влада премијера Зорана Ђинђића, давне 2002. због нерегуларног трговања акцијама Апатинске пиваре. Тада је, на захтев Владе Србије, смењен председник Савезне комисије за хартије од вредности Веселин Рајковић, а директор берзе Зоран Јеремић је поднео оставку. За новог председника Комисије изабран је управо Живковић. Томе је претходила једна од највећих манипулација на берзи - на почетку првог дана трговања цена акције Апатинске пиваре догурала је до 24.000 динара, берза се усијала, трговање је прекинуто и неколико сати касније акције су продате по цени од само 1.350 динара. Већ сутрадан трговање је привремено заустављено, покренута је истрага да се утврди ко је мешетарио, а три недеље касније држава је свој пакет продала по цени од 11.300 динара за акцију. По тој су цени своје уделе продали и мали акционари, осим оних чије су акције „плануле“првог дана. Они још увек правду траже у Стразбуру.
Живковић подсећа и да ово није први покушај „непријатељског“преузимања Енергопројекта. Акционари те компаније су пре 11 година оптужили фирму Скај електроник, власништво ФК Партизан, да је намерно обарала цене. „Комисија, чији сам председник у то време био, доказала је да је било манипулација са ценама акција, тако
Од тога како ће се завршити последњи покушај „непријатељског“преузимања у доброј мери зависи и будућност српског тржишта капитала, које се још није опоравило од својеврсне пљачке акционара неколико пропалих банака
да је тај покушај преузимања заустављен“, прича саговорник НИН-а. „После Ђинђићеве, све владе, жуте, црвене, зелене, плаве, подржавале су принцип варварске концентрације власништва, на штету државе и малих акционара, уз штеловање цена и манипулације. И сада су цене акција Енергопројекта на берзи значајно мање од њихове вредности, али за то не могу да се криве људи са берзе, јер смо још пре 12 година упозоравали да ће са оваквом регулативом тржиште капитала нестати“. Он се не сећа да је Комисија икада раније реаговала отворено и јавно као у случају Енергопројекта. „Искрено, не знам зашто се ово сад догађа, али се плашим да је касно, да је читава прича доведена до краја, да је тржиште капитала мртво. ММФ сада инсистира да се оно поново оживи, али не мислим да је сада то могуће, јер важећи закони и даље омогућавају концентрацију власништва, а резултат тога је велики број опљачканих акционара. Једноставно, сада стижу рачуни за наплату лоше стратегије. Сећам се да смо својевремено у нацрт закона о преузимању уградили обавезе оних који хоће да `нападну` неко акционарско друштво, али је влада Војислава Коштунице све те одредбе избацила. Регулатива је подешавана тако да се омогући убрзана концентрација власништва. Зато се сада тако сурово и `напада` Енергопројект, јер закони штите оне који нападају“.
Но, чак и по лошем закону, чим је Бојовић са повезаним лицима стекао 2.732.824 акције, аутоматски је морао да објави понуду за преузимање и свих осталих. Тај „праг“прекорачили су 31. јануара, али све док Комисија није утврдила истину, тврдио је да нема никакве везе са онима који су 31. јануара и 2. фебруара купили 5,81 одсто власништва у Енергопројекту. А када су објавили намеру за преузимање, већ су били власници више од 3,86 милиона деоница. Сам Бојовић има 0,43 одсто, његов Напред развој 24,49 и Напред 0,09 одсто, Монтинвест 5,17 и Јопаг 5,13 – сви заједно 35,32 одсто.
Питање је, међутим, коју би цену морали да плате за тих десетак посто акција изнад „прага“, јер Живковић истиче да се управо кроз понуду за преузимање, када се мења контролни власник, открива права цена. Другим речима, морали би за њих да плате више од 1.300 динара, колико су сваку акцију плаћали 31. јануара. Последњих месец дана она варира између 1.400 и 1.500 динара.
Тешко да је то билo пука коинциденција, али Бојовић и Перић су намеру о преузимању обелоданили истог дана када је Комисија објавила решење, којим им због кршења закона забрањује право управљања и одлучивања и када је одржана и Скупштина акционара Енергопројекта, на којој је Бојовић хтео да затражи смену актуелног директора Владимира Миловановића, који га од почетка оптужује за покушај „непријатељског“преузимања.
У ауторском тексту, који је објавила Политика, овај случај коментарисао је и економиста Небојша Катић, коме ово личи на монтипајтоновску фарсу. Велико акционарско предузеће није киоск брзе хране, па ни преузимање није само питање формалних процедура -
да ли су потенцијални купци повезана лица, како су стекли акције, каквим новцем, да ли је прекршен закон, истиче Катић, за кога је кључно да ли би Енергопројект доживео исту судбину као Напред? „Држава је сувласник и то је додатно чини одговорном, не може се правити мртва, она има инструменте да спречи деструкцију предузећа и угрожавање јавног интереса… сем ако и она није саучесник у уништавању система“, закључује Катић.
Тим пре је несхватљиво понашање државе. Иако је власник великог пакета акција, стиче се утисак да је све посматрала са стране, скоро незаинтересовано. А није свеједно да ли ће својих 3.671.205 акција продати за 43,6 милиона евра, колико вреде ових дана, или за мање новца, ако им цена падне. „У неким другим околностима било би чак за похвалу што се држава није мешала и користила своја управљачка права, преко представника у Скупштини акционара, али ово није нормална ситуација и несхватљиво је што се није умешала да заштити свој интерес“, каже за НИН зналац српског тржишта капитала.
За финансијске стручњаке није спорно ако је, како кажу, неко одрешио кесу и купио акције. Та трансакција регистрована је у Централном регистру и Комисија је требало одмах да реагује, јер и постојећи акционари и потенцијални купци акција те компаније могу бити оштећени, јер су доведени у заблуду зато што је неко све време крио да поседује више од четвртине укупних акција. Има мишљења да је зато једно од могућих решења било да Комисија привремено обустави трговање тим акцијама, док се не утврди да ли је Бојовић са повезаним лицима већ прешао „праг“. Сада је, нажалост, за то касно. Да је понуда за преузимање објављена почетком фебруара, а не половином јуна, све би било другачије. Ако ништа друго, Бојовић са повезаним лицима после 31. јануара није смео да купи ниједну акцију, све док не објави понуду за преузимање свих деоница.
Берзански посредник, који је из разумљивих разлога желео да остане анониман, објашњава да тајкуни обилато користе то што институције не функционишу и олако крше законе. Они преко више својих, наводно неповезаних фирми купују пакете акција исте компаније, с тим да ниједан не буде већи од 24,9 одсто. Тако много јефтиније стичу већинско власништво, а формално не морају да дају понуду за преузимање, док све не буде готово. Било је још таквих преузимања, али нико те случајеве није истраживао, иако се тајкуни и не труде да сакрију трагове, тврди саговорник НИН-а и наглашава да је најбоља брана од сваког, па и непријатељског преузимања, одлично пословање и добра дивиденда. Енергопројект је неколико година давао 20 динара дивиденде по акцији, што је принос од само 1,3 одсто. То би управи компаније требало да буде приоритетни циљ, ако жели да задржи акционаре уз себе, каже овај берзански посредник и пита се да ли би Дунав осигурање и Ист капитал 31. јануара продали своје акције у Енергопројекту да су могли да рачунају на дивидендни принос од четири-пет процената.
А ко зна да ли би ове рашомонијаде уопште и било да Енергопројект није покренуо захтев да се поништи уговор, којим је бивше руководство за само 6,5 милиона евра уступило швајцарском Јопагу право градње на једној од најатрактивнијих локација у новобеоградском Блоку 26, преко пута Арене.
После Ђинђићеве, све владе, жуте, црвене, зелене, плаве, подржавале су принцип варварске концентрације власништва, на штету државе и малих акционара, уз штеловање цена и манипулације Бошко Живковић