У СЛУЖБИ ЈЕДНОГ ГОСПОДАРА
Уништавање демократских институција
Од када смо добили новог председника, баш нам се штошта издешавало када је реч о људским правима. Легализоване паравојне формације познатије као обезбеђење СНС-а мало су тукле новинаре а мало грађанима забрањивале слободу кретања. Пожар у Винчи је, по мишљењу стручњака, био и те како опасан по здравље људи, али су надлежни органи заборавили да нас прецизно упуте у проблем. Одржан је ванредни прајд али без присуства поверенице за равноправност која је имала друге обавезе. Једна од њих је наступила на националном сервису и обавестила грађане колико је била значајна друга Вучићева инаугурација. У затворској болници је под неразјашњеним околностима преминуо Милорад Николић који се у заточеништву нашао због СМС порука у којима баш и није величао лик и дело Александра Вучића. А тај исти Вучић је изјавио да му соле памет о Савамали „они који су убијали по Србији“. Тужилаштво, наравно, није подигло оптужницу ни против свих тих бројних убица, нити против председника у случају да његови наводи нису тачни.
За сада, али вероватно само за сада, Влада није попут румунске донела хитну уредбу којом би декриминализовала злоупотребу власти, а на питање да ли би то и код нас могло да изазове масовне протесте Златко Минић из Транспарентности Србија је рекао: „У Румунији су независна тела и тужилаштво реаговали одмах на спорне уредбе, а ко би у Србији реаговао кад би се нешто слично десило“?
Право питање – ко? Да ли тужилаштво које се под напредњачком влашћу повукло и из живота и из правде, бар када су у питању предмети који нервирају ту исту напредњачку власт, или независна контролна тела броје своје последње дане. Коначно истиче мандат свима (в. д. заштитника грађана и в. д. повереника за информације од јавног значаја) који су се усуђивали да констатују како се зарад аутократије системски уништавају све демократске институције у земљи, док су остали контролни органи ампутирани сукцесивно у последњих неколико година.
Савет за борбу против корупције је сведен на пет чланова иако би требало да их има 13, а Влада већ две године одбија да с њима контактира иако јој они уредно подносе извештаје. Што се Агенције за борбу против корупције тиче, ситуација је још гора (у Савету бар седе људи са именом и интегритетом, који подижу глас и упозоравају на блокаду у којој су се нашли) јер нема директора, а Одбор нема ни кворум за доношење одлука. Уз то закон о Агенцији, који је обећан још 2013, није донет и неће бити донет (иако је написан и спреман) док се, како нам најављују, не изабере нови директор јер ће „можда имати примедбе на садашњи садржај“. Звучи ли то логично? Да није можда пракса да се закони доносе по жељи функционера, па се рецимо чека да се у школе поставе страначки директори пре него што се усвоји закон о образовању.
То што је делегација Европске комисије, која проверава напредак Србије у поглављу 23 - правосуђе и
људска права, затражила још у фебруару од Србије да одблокира рад независних тела која се боре против корупције, није баш претерано потресло власт. Сада када им корупција више није љути непријатељ (у извесним случајевима се показала и као одличан савезник који пружа многе удобности и погодности), одлучили су да игноришу препоруке а да јавност замлаћују полуистинима пласираним у подобним медијима. Баш као што је учињено и када је у питању недавно усвојена Резолуција Европског парламента и када је већина гласила пренела информацију да је „ЕП усвојио Резолуцију о Србији, којом се поздравља напредак Србије на путу евроинтеграција и даје подршка за нове кораке ка чланству у ЕУ“. И тачка. Готово нигде ни речи о томе да постоје проблеми у правосуђу, да је медијска ситуација све гора, да је неопходно решити случај Савамала и да се позивају званичници Србије да „не оптужују и не врше политички неосноване нападе на омбудсмана“и зајамче средствима и системским оквиром рад свих независних тела и институција Србије.
То посебно истицање омбудсмана у односу на остале контролне органе било је последица напада на Сашу Јанковића, с обзиром на то да су амандмани писани још док је био на тој функцији. С друге стране, власт је тврдила да немају ништа против институције већ „политиканта“који је ваљда свих 10 година са тог радног места водио председничку кампању.
Да ли је баш тако? Рецимо, министар полиције Небојша Стефановић је одбио да поступи по препорукама заштитника грађана у вези са Савамалом, издавши неко немушто образложење о приоритету тужилаштва и то што је Саша Јанковић био сумњив тип, или „лажни заштитник грађана“(из истих разлога је и премијер престао да се састаје са њим иако му је то обавеза). На питање да ли се однос променио након оставке Саше Јанковића и да ли је полиција коначно поступила по препорукама сада када је тужилаштво збринуто а када је на челу канцеларије заштитника други човек, вршилац те дужности Милош Јанковић одговара: „Постојање владавине права подразумева међусобно уважавање независности институција и њихових мандата. Устав налаже да се нико не сме поставити изнад Устава и закона, тако да сарадња институција не треба да зависи од личних афинитета, већ треба да се остварује онако како је то прописано. Прошло је исувише времена од догађаја у Савамали. Огромна, а потпуно непотребна и далекосежна штета за Србију је већ направљена. Нужно је да надлежни што пре и коначно доставе потпуне и разложне одговоре на налазе заштитника грађана. Било чији интерес да је у питању и ма ко да је крив“.
Дакле, ништа се није променило. В. д. заштитника грађана ради све оне непопуларне ствари које баш иритирају напредњаке (преиспитао је улогу катастра у случају Савамале, отворио поступак о смрти Милорада Николића и напада на новинаре током прве инаугурације, затражио релевантне податке о загађености ваздуха у Београду...), а власт га игнорише. На који начин би то могло да се одрази на евроинтеграције објашњава Маја Бобић, генерални секретар Европског покрета у Србији:
„Не само у извештају Европског парламента већ и у извештајима о напретку који ЕУ припрема сваке године, увек се понавља исти сет препорука. Посебно када су у питању независна тела, због недостатка политичке воље да им додели одговорност која је законом прописана. Ти проблеми нису нови и ту је увек постојала опструкција, али у овом тренутку је ситуација додатно отежана чињеницом да се бира нови омбудсман и да ускоро истиче мандат и поверенику. Њихов рад је директно у интересу грађана и ми као друштво морамо да инсистирамо на испуњавању улоге независних тела, а ако стварно имамо намеру да уђемо у ЕУ то ћемо морати пре или касније да испунимо. Међутим, ЕУ се не меша у појединачне случајеве и немогуће је да она инсистира на неком кандидату, али апел цивилног друштва и чињеница да је 80 организација подржало кандидатуру Милоша Јанковића има одређену тежину. Бојим се да се код нас то успешно игнорише, да ће власт докле год може истрајавати да се на таква места поставе политички подобни људи, далеко прилагодљивији од ових које имамо сада. Њих бира скупштинска већина, а суштина проблема је што ми немамо Скупштину у функцији првог и најважнијег контролног органа већ институцију која је у потпуности инструментализована и стављена у службу извршне власти“.
А да Скупштина јесте и да ће тек бити највећи проблем и те како смо имали прилику да се уверимо у претходне три године када није расправљано не само о извештају заштитника грађана, већ ниједног контролног органа који имамо, иако се ради о законској обавези. Владајући посланици и њихова домаћица задужена да им обезбеди угодан дан у скупштинској сали нису били ни најмање заинтересовани не само да чују шта им спочитава „лажни заштитник грађана“, већ ни Агенција за борбу против ко-
рупције (рецимо у њеном извештају пише: „Изузетно негативан тренд неиспуњавања обавеза из Акционог плана за спровођење стратегије против корупције настављен је и у 2015. години, са чак 63 одсто нереализованих активности“или „Повереник за информације који је баш наумио да их подсети како му највећи део радног времена одлази на решавање појединачних жалби (3821) због недобијања информација од органа власти“.
Наравно, брижна домаћица извршне власти и њој оданих посланика Маја Гојковић то није представила на тај начин. На питање зашто извештаји нису разматрани у протекле две године рекла је да га је прошле године „поднео кандидат за председника државе“(у тренутку када нисмо имали ни изборе ни кандидате) а ваљда су сви остали контролни органи морали да падну као колатерална штета „дрскости“једног од њих. А што се тренутних извештаја тиче, добацила нам је следеће: „Неће бити разлога да не поступимо по процедури, да прво надлежни одбори кажу своје мишљење, затим да приступимо и избору новог заштитника грађана, а онда да расправимо о садржајима свих извештаја“, уз подсећање да у овом тренутку немамо омбудсмана, него некога ко обавља ту дужност.
У овом тренутку имамо в. д. омбудсмана који је радио на извештају који се већ налази у Скупштини и било би врло логично да га представља он. Такође имамо в. д. омбудсмана кога је преко 80 организација цивилног друштва предложило за то радно место уз образложење да је као заменик заштитника грађана учествовао у изградњи институције и онога што је она данас - кредибилна и независна и као таква препозната међу грађанима Србије, али у међународним оквирима. Уосталом и закон прописује да на том радном месту мора бити неко ко има најмање 10 година искуства на правним пословима који су од значаја за обављање послова из надлежности заштитника грађана, који поседује високе моралне и стручне квалитете и има запажено искуство у заштити права грађана. И ко мора бити независан.
„Сигурно ћемо и ми наћи таквог неког“, отприлике је звучало оно што је изјавио председник Одбора за уставна питања и законодавство Ђорђе Комленски, уз напомену да ће га именовати тек након договора у владајућој коалицији. Зна се ваљда где се независност и интегритет установљавају. Незванично, ти таленти су већ откривени код два могућа кандидата: Ненада Вујића, директора Правосудне академије и актуелне поверенице за равноправност Бранкице Јанковић.
На питање шта можемо да очекујемо ако власт спроведе чак и то, директорка Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић каже: „Једини симбол праве независности били су канцеларија заштитника грађана и канцеларија повереника за информације од јавног значаја. Број грађана који се њима обраћао и који је од њих тражио помоћ је доказ колико су се та два органа еманциповала и поставила као место где се решавају сви они проблеми који на други начин не могу да буду решени. Ако је толики број организација цивилног друштва потписао предлог за Милоша Јанковића, онда заиста не видим да постоји простор за други предлог. Избор послушника би потпуно обезвредио значај те институције и доказао да се све мора уклопити у општу владавину само једне странке. То би представљало одстрањивање одлучивања грађана и изгледало би као измицање тепиха испод свих. Имам утисак да они постављају свој црвени тепих и да на њих пребацују своје људе које су исто тако обојили“.
Нажалост, простор за други предлог и те како постоји у ситуацији када Народна скупштина престане да буде народна и уместо контролног органа извршне власти постане њен слуга.
Закон о Агенцији, који је обећан још 2013, није донет и неће бити донет (иако је написан и спреман) док се, како нам најављују, не изабере нови директор, јер ће можда имати примедбе на садашњи садржај