ЦАР ЈЕ ГО, АЛИ ЦАРСКА ЈЕ ПОСЛЕДЊА
Стабилократија и последице
Изгледа да ипак није неопходно гледати из непосредне близине да би се видела царева голотиња: последњи пример увида у стање на Западном Балкану, а тиме и Србији, драстично различит од домаће званичне верзије о огромним успесима и историјским догађајима, стигао је од лондонског Међународног института за стратегијске студије (ИИСС).
Праву опасност на овом подручју ИИСС не види у наводним ратним претњама, које згодно скрећу пажњу са свакодневних животних проблема, већ у урушавању демократије: регионом владају аутократе и корупција, на шта Запад жмури, констатују британски аналитичари. И поново је ту термин „стабилократија“, недавно успостављен да опише оно у чему живимо: говорећи о „комбинацији балканских аутократа и клептократа које западне земље подржавају зато што одржавају мир и стабилност“, ИИСС објашњава да је „нова реч ушла у лексикон да се опише то да земље Западног Балкана нису истинске демократије, већ `стабилократије` које иду ка чланству у ЕУ“. У анализи се наводи да су се у целом подручју појавиле ауторитарне тежње упркос честим изборима, да су медији слаби и често под надзором владајуће партије, а „борба против корупције обично служи томе да нова влада похапси своје супарнике, уклони политичку конкуренцију и покаже резултате у сузбијању корупције на путу ка придруживању ЕУ“.
„Правосуђе је веома подложно упливу оних који су на власти или имају
новац, клијентелизам и непотизам су опште раширени, а послови у владиним установама и јавним предузећима се деле члановима породица, пријатељима и партијским људима“, набраја се у опширној анализи ИИСС.
Изгледа да је и најновији спектакл око селидбе Александра Вучића на позицију председника послужио само за домаћу употребу, као етапа у изградњи култа личности чија сенка постаје све већа и гушћа, таман да покрије и најневероватније и најциничније потезе, као што је, рецимо, увођење чувара контејнера. Тврдње о „највећем окупљању државника у последњих 40 година“могле су се „продати“само домаћој јавности, огуглалој на неистине, док је страна штампа остала незаинтересована за Вучићеву (другу) инаугурацију, помпезно прослављену уз присуство неколико политички крупних фигура проблематичног региона и мноштво дипломатских представника нижег ранга.
Избор „отворено геј особе“на функцију (половине) премијера јесте пропраћен позитивним коментарима у делу медија, али није мањкало ни оних који су у целој причи препознали неку „кваку“– тако је, рецимо, New York Times оценио да је „могуће да Вучић покушава да умири забринутост Европе, док се Србија креће ка чланству у ЕУ, а он се и даље умиљава Русији и јача српску војску“. Коментатору њујоршког листа јасно је да се права моћ сели на ниво председника, што би од нове премијерке лако могло направити марионету – на шта упозорава и Deutsche Welle, тврдећи да су „званичници и у Београду и Бриселу савршено свесни да ће права моћ остати код Вучића“. Немачки јавни радио, приде, подсећа на Вучићев минули рад у циљу маргинализовања ривала и контроле медија и оцењује да је био „довољно мудар да сарађује са ЕУ у међународној политици и испуњава захтеве ММФ, чиме је зарадио репутацију проевропског реформатора и фактора стабилности“– при чему је избор премијера само последњи степеник у правцу цементирања таквог имиџа.
Избор отворено хомосексуалне особе на високу позицију у патријархалној земљи засенио је, међутим, друге елементе Вучићевог најновијег креативног решења са неформалном, Уставом непредвиђеном, поделом премијерског мандата на економски део, који је припао Ани Брнабић, и политички део, поверен Ивици Дачићу. А не би било баш небитно уочити ону необичну пословну повезаност нове
Проблем Западног Балкана није ратна претња, већ аутократија, клептократија, непотизам и корупција, на шта Запад због својих интереса жмури, констатују британски аналитичари
премијерке са човеком од највећег поверења Синише Малог, спорног градоначелника Београда коме блиске везе са Вучићем гарантују нове важне функције, упркос свим скандалима који га прате. Или нема ни потребе за посебним разматрањем баш сваког „детаља“, кад већ постоји оно правило које уочава ИИСС – о раширености клијентелизма и непотизма и додели послова члановима породица, пријатељима и партијским људима?
Да ли ће се цела тужна прича о актуелној фази балканске драме завршити упозорењима медија и истраживачких института, међу којима је и констатација професора Универзитета у Грацу Флоријана Бибера да многе чланице ЕУ једноставно нису заинтересоване за инкорпорацију земаља Западног Балкана у Унију, тако да садашња „стабилократија“савршено служи њиховим интересима? Или, ипак, и тамо где је моћ постоји свест о последицама „стабилократије“и макар заметак намере да се нешто предузме у циљу њиховог лечења?
Колико год (свесно) слепи били на гашења демократских слобода у региону, западни званичници показују озбиљну заинтересованост за један аспекат владавине својих омиљених, како у тамошњој штампи знају да их назову, балканских чврсторукаша: показало се да, упркос званичној проевропској оријентацији, балкански „гаранти стабилности“и те како имају разумевања за појачано занимање Русије за овдашњи простор. И управо то је, констатује се и у анализи ИИСС, поново подигло стратешки значај региона и довело до неких нових идеја, као што је агенда „Берлин плус“коју је крајем маја најавио немачки министар спољних послова Зигман Габријел, с циљем да се побољшају економске перспективе девастираног региона.
У Бриселу постоји свест о томе да се регион, у изостанку јасне ЕУ перспективе у наративу, враћа старим моделима комуникације, уверена је Александра Јоксимовић, председница Центра за спољну политику, у чијој се организацији одржава међународна конференција занимљивог назива „Европа у више брзина – Западни Балкан у рикверцу“. Забринута због утицаја два актера у региону, Русије и Турске, ЕУ жели да осмисли низ мера које би довеле до повратка инструмената утицаја које је раније имала, каже саговорница НИН-а, процењујући да у овом тренутку, након победе Емануела Макрона у Француској а тиме и успостављања капацитета за консолидацију ЕУ, постоје знатно бољи услови за европске иницијативе у региону него што је то било пре годину дана.
А да ли би „Берлин плус“и слични покушаји, осим повећања привлачности ЕУ у односу на Русију, могли послужити и као лек за све озбиљнији демократски дефицит у Србији и комшилуку? „Убрзавање процеса евроинтеграција спречило би исклизнућа демократских процеса, јер свако отварање поглавља помера причу са терена политичког на терен реформског и не дозвољава ретроградно кретање“, каже Александра Јоксимовић и као примере „гаранта демократског процеса“наводи поглавља 23 и 24, која третирају области правосуђа и људских права.
Има, међутим, оних који верују да би, с обзиром на реално стање које статистикама промиче, чак и „Берлин на квадрат“био недовољан за економско напредовање, као услов за покретање демократских питања. Цар је можда го, али царска ће и даље лако бити последња све док поданици, фокусирани на гладне стомаке, чекају мрвице са његовог стола.
Убрзавање процеса евроинтеграција спречило би исклизнућа демократских процеса, јер свако отварање поглавља помера причу са политичког на реформски терен Александра Јоксимовић