ЗАТОЧЕНИЦИ СМО ЛАЖНИХ ИСТОРИЈСКИХ ЛЕКЦИЈА
Јелена Васиљевић, антрополог
Чак и летимично ослушкивање овдашњег јавног дискурса ће открити да је једно од чешћих питања живимо ли у грађанском друштву или не, где се појам грађанског друштва неретко поистовећује с идеалним уређењем у којем су права и обавезе појединаца и институција јасно дефинисани и донекле подразумевани. Док бауљамо од избора до избора, од једне до друге политичке афере, од масовних протеста до изостанка реакције власти, раскорак између грађана и државе постаје све већи и тежи за премошћавање. Је ли онда проблем у грађанима, у држави или можда у схватању ових појмова које вапи за превредновањем? Прва књига Антропологија грађанства научне сараднице Института за филозофију и друштвену теорију Јелене Васиљевић, подробније проучава појмове грађанства и држављанства, а према речима њене ауторке, отпор према појму грађанства који потиче с оба краја идеолошког спектра умногоме произлази из амбивалентности самог појма.
„У неким круговима на левици постоји отпор према овом појму из два разлога – један се тиче напетости између појмова ’грађанин’ и ’радник’, и тај отпор се артикулише и другде на левици, не само код нас, а други се тиче наслеђа употребе овог појма код нас од деведесетих наовамо. Да појасним: с једне стране, истиче се да грађанство није класно сензитиван појам, штавише – да маскира класну сегментираност једним фантазмом да смо сви ми једнаки грађани, под истим правно-политичким системом, који наводно није одговоран за привилегије неких и маргинални статус других. То је критика која своје корене вуче још од Марксове критике идеје грађанина из француске Декларације о праву човека и грађанина.
Друга линија отпора тиче се тога да је грађанство у политички вокабулар у нашим друштвима увела либерално оријентисана интелигенција, која је била носилац парадигме у којој нераздруживо фигурирају тржишна економија, људска права и грађанске слободе. Ту се на терет ставља тзв. Другој Србији да је допринела маргинализацији социјалних питања и фокусом на грађанске слободе и тржишну економију саучествовала у легитимизацији процеса опште приватизације и ридикулизацији идеје друштвеног власништва“, каже Јелена Васиљевић за НИН.
Колико су ови приговори оправдани?
Делимично јесу, али их не сматрам довољним за напуштање идеје грађанства. Мислим да се не сме заборавити да су се кроз историју бројне еманципацијске борбе водиле управо као борбе за грађанска права, за правно заштићену једнакост, упркос сталним изневеравањима тог идеала, мада су помаци несумњиво чињени. Та легална димензија грађанства, поменута права и статуси нужни су механизам функционисања система друштвене правде. Право на рад и становање, право на пензију, право на јавно финансирано здравство и школство, право на абортус... све су то примери права која
су историјски остваривана, не само код нас, као основна грађанска права заштићена законом и која нам се у последње време одузимају, уз девалвацију значења саме идеје грађанских права. Појам радништва је, с друге стране, једнако непрецизан у детектовању и анализи различитих облика експлоатације рада. Радник у културно-уметничкој сфери, радник у научној заједници и радник у фабрици су на битно различите начине експлоатисани. Али универзализам грађанства, макар и био само идеал којег су историјске конкретизације увек донекле изневеравале, има ту снагу да мобилише људе на заједничко политичко деловање, нпр. против експлоатације и прекаризације рада. Сматрам да појам грађанског не треба одбацити, већ радити на његовом превредновању и оснаживању. Уз то, није оправдано сасвим отписати грађански ангажман из деведесетих који се снажно супротставио национализму који је, колико видимо, и даље снажан мобилизатор јавности, па и изазов и за нове леве покрете.
Какав је однос деснице према идеји грађанства?
И она има проблем с либералним означавањем овог појма из деведесетих, мада је друга тема у фокусу – наиме, грађанско се, како сам већ рекла, тада изграђивало као опозиција етничком, насупрот националистичким политикама. За десницу је грађанство подвала која уместо промовисања традиционалних вредности и националних интереса води рачуна о правима мањина, родној равноправности итд. Национално колективно се види као угрожено причом о грађанским правима појединаца. Наравно, овај сукоб грађанско/етничко нипошто није уни-
Грађанско се деведесетих изграђивало као опозиција етничком, насупрот националистичким политикама
верзалан, јер у зависности од контекста и историје конкретне државе и грађанска идеологија може бити националистичка – један од бројних примера би могла бити политичка употреба грађанске секуларности у легитимизацији исламофобије у Француској.
Грађанство је централни појам либерално-демократске концепције државе. Да ли је обрачун с њим заправо обрачун с том концепцијом?
Свакако да једним делом јесте. Али разрачунавање с овим појмом, или начин на који се он користи, говори нам и о сукобима визија какву државу желимо. У социјалистичкој Југославији се овај појам није одбацивао, већ је био филтриран, да тако кажем, кроз мрежу једног идеолошког наратива и идеју солидарности у „братству и јединству“. Деведесетих се ова идеја заменила солидарношћу с тзв. етничком браћом. Данас углавном влада конфузија по питању принципа којим се треба руководити у изградњи државе и друштва – номинално се као безалтернативни прихвата либерално-демократски модел, без много уверења и страсти, док је етнички принцип свакако још увек жив и здрав – и мобилизацијски изузетно делотворан! Било да се залажемо за „државу српског народа и свих грађана који у њој живе“, како стоји у тренутном Уставу, где је помало нејасан однос између тог народа и „свих грађана“, или за државу која је снажно окренута индивидуалним правима, или пак за државу која одлучно промовише социјалну правду – идеја грађанства је незаобилазни савезник или непријатељ.
Играо је важну улогу у историји протеста у Србији. Одражава ли и промену суштине овдашњег незадовољства?
Деведесетих нам се чинило да ћемо скидањем Милошевића с власти и уласком у западноевропске политичке и економске токове где се, причало се, нормално живи, и ми постати „нормално друштво“. Сада видимо да је и остатак света и те како подложан кризи. Уосталом, овдашњи недавни протести можда јесу били фокусирани на Вучића – свеприсутан је и стиче се ути-
сак да је надлежан за све, од станарских и радничких права до опоравка економије – али осим што су били на тај начин контекстуализовани, деле пуно тога заједничког и са таласом протеста који се интензивирају и другде, од 2008. Јасно је да се више не протестује само због локалних аутократа, већ расте свест и о много дубљој и широј кризи чега су ове аутократе само симптом. У том смислу улога и улог појма грађанства, као идеалног носиоца либералнодемократске државе, данас је доста другачији и упитнији него деведесетих. Отуда и преиспитивања тог појма.
Један од захтева на протестима било је расписивање председничких и парламентарних избора, иако они не би ништа битно променили. Зашто је политички делокруг грађана сведен на представничку демократију која је очигледно у кризи?
Прво, сваки протест је нова школа демократије из које може да израсте неки нови политички субјект. Успех Љубише Прелетачевића Белог је у том смислу симптоматичан. Урадио је исто што и протести, мобилисао је мноштво демобилисаних грађана, али их није усмерио. Притом је освојио скоро два пута више гласова од Вука Јеремића, човека с извесним политичким капиталом, чија је кампања била међу најскупљим и која је била покренута пре расписивања избора. Бели је показао да постоји простор за нове политичке субјекте без ресурса и медијског праћења и који могу завршити и у парламенту без присуства на билбордима и телевизији. Док се тако нешто не појави, парламентарни избори неће ништа променити, јер опозиционе странке немају ни утицај ни другачију концепцију политике од владајуће. Зато актуелна власт уосталом и кокетира с идејом да их распише.
Зашто традиционално схваћене грађанске иницијативе и покрети у Србији нису успевали да се изборе за више утицаја од 5. октобра?
Нити се ради о једној хомогеној друштвеној и идеолошкој структури, нити су све ове иницијативе радиле с једнаком учинковитошћу и једнако дубоким или површним дијалогом са грађанима и јавношћу. Али ако покушамо да апстрахујемо ствари и говоримо само о тенденцијама и симптомима, чини ми се да један од разлога може бити то што се део невладиног сектора високо професионализовао, што значи да је некадашњи активистички ангажман постао извор прихода, каријера и каквог-таквог улога у структурама макар и неформалне моћи, што води ка окоштавању организација и зацртаних праваца деловања чак и ако се друштво око нас убрзано мења. Затим, а с претходним је у вези, многе грађанске иницијативе су се укључиле и у званичне владине пројекте, што није специфичност само у нашој земљи, а што је радикално променило идеју о томе која је функција и улога цивилног друштва. Напослетку, снага и свеприсутност идеолошког наратива да смо ми друштво у транзицији које мора да реформише економију на задати начин како би окончало свој пут, да усвоји одређене политичке вредности и обрасце понашања, да приступи ЕУ... отежава критичко сагледавање великих глобалних трансформација и њихових ефеката на наше друштво европске полупериферије, сагледавање чињенице да се и ЕУ мења, да су уврежени модели функционисања политичке репрезентације у кризи легитимитета, да десница такође задобија нове облике и снагу деловања...
Које све лекције из историје као друштво нисмо научили од пада Берлинског зида наовамо?
Не само ми, него и већи део развијеног света, а посебно постсоцијалистичке земље, потпали су под еуфорију „краја историје“и укидања политичких алтернатива представничкој демократији и тржишног капитализма. Наше је искуство наравно додатно компликовано, јер смо осим пада Зида доживели и пад државе, односно стварање нових држава кроз ратове. Ратови нису били нужна последица распада Југославије, већ нужни услов стварања етничких држава. И чини ми се да смо и данас заточеници тих лажних историјских лекција – да су успешни политичари они који приватизују, доводе стране инвеститоре и они који чувају националне интересе. И када погледате насловнице скоро свих медија код нас, управо ове теме доминирају. С друге стране, подаци хармонизоване европске Анкете о приходима и условима живота становништва, по којима се види да је у Србији доходна неједнакост виша него игде у ЕУ, не сматра се уопште вешћу вредном помена. Другим речима, таоци смо – незграпно бих је назвала – транзицијско-етничке догме и потребне су нам нове политичке снаге које су у стању да понуде нова тумачења стварности и нове визије будућности.
Више се не протестује само због локалних аутократа, већ расте свест и о много дубљој и широј кризи чега су ове аутократе само симптом