МИЛОВАН МИЛО ГЛИГОРИЈЕВИЋ
In memoriam
Господин Радоман Божовић је, хотимично или не, изабрао истину за свог непријатеља у политици. Његова влада је, такорећи изнебуха, одлучила да Политику претвори у јавно предузеће и дала посланицима тајно припремљен Предлог закона којим се национализује та највећа медијска компанија у Југославији. Његова влада хоће да има оно што нема ниједна влада у демократском свету: државне новине.
Божовић се брани од тог приговора и на конференцији за штампу, у Међународном прес-центру у Београду, каже изричито:
„Закон о претварању НИП Политика у јавно предузеће, који је Влада сама предложила Скупштини на усвајање, решава само власничка питања и управљање капиталом, а не и питање уређивачке политике или питање слободе штампе. Потпуно је неприхватљиво везивати те две ствари.“
А како изгледа истина, која је постала Божовићев непријатељ у политици? Истина да је у Предлогу закона о јавном предузећу Политика пише да Влада Србије именује и разрешава и директора и председника Управног одбора и цео Управни одбор, а да Управни одбор „утврђује уређивачку и пословну политику“, „именује и разрешава главне уреднике…“
Божовић, дакле, неће сам да уређује новине, али хоће да изабере оне који ће их уређивати. И који ће се стално, под претњом разрешења, питати да ли се њихов учинак допада Влади Србије.
Када су посланици опозиционих партија у парламенту Србије дешифровали намере Владе и показали шта Велика Уста намеравају да прогутају, њима је речено: па имаћете и ви ту Политику, господо, када дођете на власт! Ако ту не би била лукавштина, заједљивост или реторичка игра, ако би гласноговорник власти заиста мислио да узимајући данас Политику за себе чини услугу победнику на сутрашњим изборима, онда би се морало рећи да је његово схватање слободе штампе и демократије сасвим, сасвим накарадно. Таква Политика, какву он види, била би најнепоузданији сведок времена, сламка међу политичким вихоровима.
Политика, цела Политика, са свим листовима, са радиом и телевизијом, мора да сачува независност и да буде довољно измакнута од странака и страначких интереса. Влада Радомана Божовића, човека који је изабрао истину за свог непријатеља у политици, притворно обећава ту независност. Затим тврди да је држава Србија на различите начине улагала у Политику и не може се рећи колико је уложила, није стигла да израчуна, али зна да учешће државног капитала у укупном капиталу Политике не може бити мање од 51 одсто. Зашто баш 51 одсто, зашто не 37 или 49 одсто? Наравно, због власти и владања. Жури господин Радоман Божовић, који је изабрао истину за свог непријатеља у политици, да стави тачку на неутемељену и смушену причу. Расправа се води крајем јула, а јавно предузеће Политика, предвиђено је, почиње са радом 1. августа 1992. године! То значи да ће господин Радоман Божовић, који је изабрао истину за свог непријатеља у политици, 31. јула извадити нотес и прочитати списак чланова управљачког тима Политике.
Све је то, нема сумње, одлучено оног дана када је дат пристанак да се на јесен распишу избори и када су социјалисти на власти схватили да у држави Србији више нема листова који ће за њих да добију те изборе. Читава демократска јавност Србије, многи велики писци, уметници, научници, и духовни и световни људи, а међу њима и патријарх српски господин Павле и академик Добрица Ћосић, председник Савезне Републике Југославије, стају на страну Политике и боре се за њену независност. У великој драми остају упамћени ликови позитивних јунака, али и оних негативних, трагичних, који ће се без сумње помињати с мучнином. Господин Миливоје Павловић, министар за информисање у влади Радомана Божовића, човека који је изабрао истину за свог непријатеља у политици, оспорава запосленима у Политици право да, према важећим законима, спроведу власничку транс-
Божовић неће сам да уређује новине, али хоће да изабере оне који ће их уређивати. И који ће се стално, под претњом разрешења, питати да ли се њихов учинак допада Влади Србије
формацију своје куће. То би, каже он, било као кад би калуђери из Студенице одлучили да продају манастир по ценама које сами одреде! Министар Студеницу очито замишља као предузеће, а у Политици, Политици Експрес, у НИН-у, ваљда, у другим листовима, види сакралне старине које улазе у национално благо државе.
Осим тих, таквих, какав је господин Павловић, влада има на својој страни неколико људи озбиљног дела и несумњиве важности, који – подупирући њене апетите – убрзано троше свој углед или остатке угледа. Међу њима је, нажалост, и академик Михаило Марковић, који пред камерама државне телевизије изриче неистине о НИН-у. Говори о паду тиража НИН-а, а не зна или неће да зна, или зна а прећуткује, да је ово уредништво НИН-а изгубило само део тиража који не може да оде у Босну и Херцеговину због рата и део тиража који не може да оде у прекоморске земље због санкција и блокаде у којој се нашла Србија.
Господину Марковићу треба рећи да није НИН крив за рат и није НИН заслужан за санкције. Треба му, без двоумљења, казати да је нешто од тога учинак његов и његових.
С тим учинком, зна он, у свеопштој и незапамћеној беди која је задесила Србију, у понижењима која свакодневно доживљавају њени грађани, срозава се утицај партије на власти уочи најављених избора. Потребно је прибавити ново огледало у коме ће се показати лепо лице власти, а то огледало ће бити подржављена, национализована, конфискована (читај: отета!) Политика.
У овом броју НИН-а читалац ће наћи изјаве коментатора и уредника великих светских листова о намерама српске владе. У њиховом противставу видеће се и чуђење и пријатељска запитаност: куда иде Србија? Можда је то последњи полемички тон у овој серији Недељних информативних новина. Можда ће већ следеће седмице противстав и разногласје бити непожељни у листу који је од свог настанка био „нешто друго“. Прозор у свет може бити затворен новинама, писао је својевремено Станислав Јежи Лец. Влада Радомана Божовића, човека који је изабрао истину за свог непријатеља у политици, очигледно намерава да начини самоубилачки корак и тај многопомињани прозор одиста затвори новинама.