КАДА УМЕШ, УМЕШ СВЕ

13. јул Плантаже

Постоје људи за које нам се неретко чини да могу све. Баш тако делује. Чега год да се ухвате, иде им од руке. А опет, кад је неко трапав, онда убрља трансплантацију јетре исто као што се полије зејтином док отвара сардину. Тако је то у животу. Рађате се под истом звездом, познатијом под насловом Сунце, само што неке греје на један, а неке на други начин. Умети са том звездом, значи заиста умети. Од те звезде, односно њене ћудљиве милости, поприлично зависи производња грожђа. А од производње грожђа, имплицитно, зависи производња вина.

Вино је данас у све већој мери, саставни део наших живота. Од древног есенцијалног сегмента свечаних ритуала, преко снажне породично кохезионе компоненте („Сине, сиђи у подрум и наточи нам, па донеси за трпезу...“), па и на неки неоренесансни начин у садејству са модерном кухињом, до извесног облика постизања интелектуалне доминације у друштву (Надметање у познавању вина као материје). И када је већ тако, лепо је сетити се неких вина, односно винарија, које су нам састави део рађања, одрастања, сазревања, животног смираја, те одлазака у историју (породичну или општу) већ неколико деценија. Неки нас прате цео живот и не намеравају да на том путу застану. Плантаже 13. јул, кроз цео живот!

Ценимо ли ми довољно неке квалитетне, изворно овдашње појаве? Код несигурних људи постоји задршка по свим питањима. Такви увек имају пратећа питања, којима тресу дрво смисла, са јаком надом да плодова бити неће. Али обично се ту нађе бар једна јабука (Као у легенди о Исаку Њутну и закону гравитације) и тресне их по глави. Несигурни и скептични се питају: Вина црногорских Плантажа су добра нама овде, али да ли су заиста и глобално добра?

Јабука број један:

Мале су шансе да је цео свет шашав и да се ова сјајна вина извозе на пет континената, што је на ивици раритета, а да нису одлична. Данас цео свет производи вино и ако се одлучују баш искључиво за ваше, онда то нешто значи. У преко четрдесет земаља, поклоници ових чудесних напитака су у прилици да своја чула радују винима Плантажа. Сам Бог зна, мада сумњамо да има релевантне информације, колико је уметничких дела унутар разних култура, на језицима који су нам неразумљиви, стварало та дела, тражећи инспирацију у неком од вранаца, крстачу, шардонеу, каберне совињону или пино блану Плантажа. Ако то није узбудљиво, питање је онда шта јесте. Најискреније...

Јабука број два:

Вино је витешки бизнис, у коме се дуго и мукотрпно успева, али муњевито пропада. Да ли је могуће да једна фирма остварује толики профит од извоза, ако не ради константно на унапређењу квалитета онога од чега опстаје? Тешко. Вишемилионски извоз (у који не убрајамо Србију, која је посебна, готово домаћа прича) је у перманентном порасту и вина Плантажа се све више траже. Може један да тражи недовољно добро, али цео свет не може. Свет зна коме верује и чијим производима верује, па се тако и опходи. Вина Плантажа су, широм света, ствар васпитања и доброг укуса.

Јабука број три:

Исти тај свет има своја правила, своје устројство, као и сопствене критеријуме за успостављање хијерархије. У винском свету, немали значај имају такмичења. Широм планете се организују панели на којима се вина бодују, као у скијашким летовима, пријемном за Сорбону или уметничком клизању. Вина Плантажа су у последњих неколико месеци направила неколико спектакуларних резултата, сакупивши велики број медаља са најеминентнијих такмичења. Уз сада већ светски незаобилазни Vranac Reserve, бриљирао је Cabernet Sauvignon Stari Podrum, али и сва остала вина, селективно послата на мегдан. Велики број медаља су покупила бела вина, што представља превентивну (четврту) јабуку и потенцијални ударац по глави скептичара који сматрају да Плантаже поседују у палети само црвена озбиљна вина. Плантаже имају све...

Да је Исак Њутн жив, вероватно би рекао следеће: „Свака винарија остаје у стању мировања, све док је нека сила не натера да то стање промени. Код Плантажа та сила долази изнутра, из посвећености и љубави према послу свих запослених. Од сезонског берача, па до директора, региструје се емотивна индукција и свест о томе да раде нешто квалитетно, лепо и важно. И зато је потпуно бесмислено питати да ли је то што чине – довољно добро. Одлично је и биће све боље... А они који тресу јабукe, са идејом да им нађу ману, могу рачунати са великом вероватноћом на потрес мозга.“