КАД МАЊЕ ЗНАЧИ ВИШЕ
INMusic 2017
Организатори загребачког INMusic фестивала одувек су знали колико је регионална публика, до пре петнаестак година несрећним околностима „одвојена“од остатка Европе, жељна добрих поп и рок концерата великих звезда. Тако је пре 12 година настао скромни, али амбициозни INMusic фестивал. Тада је одржан у Шалати, а наступали су вечито интригантни Мориси и Franz Ferdinand, у том тренутку перјанице британског поп-рока. Већ од 2007. апетити расту, дешавање се пребацује на предивно језеро Јарун, а INMusic, чини се, муњевито постаје највећи хрватски фестивал и јединствена појава, не само у региону, већ и на европској концертној сцени. Из године у годину, стизала су готово искључиво најзвучнија музичка имена, међу њима Massive Attack, Arctic Monekys, The Black Keys, Florence+The Machine и други. Уз сву помпу, INMusic је (остао) бројчано скромно дешавање, са 20.000-30.000
посетилаца дневно и главном бином којој свако „може да приђе“. Оваква удобност, уз одсуство великих редова и вишесатног путовања до фестивалског простора, мотивација је свима који су уморни од гурања са пијаном руљом да протегну ноге и дођу до Отока хрватске младежи. Ако поменемо и да је пуна цена тродневне карте око 60 евра, јасно је што се за INMusic брзо прочуло и што су и странци кренули да хрле.
Ипак, главни разлог за популарност овог фестивала јесте велика коцка његових организатора, који су одлучили да готово цео буџет усмере ка довођењу једног планетарно релевантног имена дневно, а да остатак програма сачињавају махом локални извођачи, од тога многи непознати широј публици. Идеја да по цени једне концертне карте добијете најмање три популарна наступа, уз могућност целовечерњег излета до природне оазе, али и караоке које трају до јутра, исплатила се; испоставило се да је људима ипак битније да чују два-три звучна имена, мало прошетају и опусте
се на трави, него да дају озбиљан новац за сукцесивне наступе мањих бендова, где се штеди на „хедлајнерима“само да би програм био испуњенији.
Овакав, суштински другачији концепт од сродних фестивала, ове године је од 19. до 21. јуна Загребу донео 5.000 страних кампера, попуњеност смештаја за туристе од 78 одсто и предвиђену зараду града од чак девет милиона евра, али и гиганте светске рок сцене као што су Kings of Leon, Arcade Fire, Kasabian и Alt-J. Први дан је почео лагано, уз одмарање посетилаца дуж обале језера уз залазак сунца. Многи на фестивал нису ушли до ноћи, а увод у спектакл пружили су Дарко Рундек на главној, и млади соул кантаутор Мајкл Киванука. Рундек је, свега неколико дана након одличног концерта на Ташмајдану, импресионирао чак и многобројне странце музиком са свог култног албума Апокалипсо, многи су плесали на свим крајевима ливаде. На крају је Шејн начисто распомамио локалну публику. На мањој бини, Кива-
нука, којег је 2012. Би-Би-Си препознао као „младу наду“, оправдао је поређења са величинама као што су Марвин Геј и Отис Рединг својом мешавином блуза, мелодичног фолка, и савременог рока. Звезде вечери, канадска алтрок шесторка Arcade Fire, на бини су се појавили иза 23 сата. Већ 10 година они важе за један од најбољих живих бендова на планети, што се види и из цене њихових наступа, која је ретко нижа од пола милиона америчких долара. Утиску доприноси то што су већина бендова мултиинструменталисти, који за потребе концерта свирају свашта, од виолине до харфе. Њихова мешавина чистог рока, савременог фолка и примеса разних жанрова, који варирају од песме до песме, хипнотишућа је. Музичка разноликост коју овај бенд нуди га чини отеловљењем фразе „за свакога понешто“. С друге стране, када су текстови и поруке у питању, Arcade Fire се најчешће баве доколицом, последицама проласка младости и мањком узбуђења у људској свакодневици, и ту неумољиво „убадају“када је публика у питању. Док се већина свих бендова бави сновима, надањима и маштаријама без реалне потпоре, Arcade Fire истражују шта и како остаје онда када схватите да од тога нема ништа.
Утом смислу, неколико нумера са новог албума Everything Now прате наратив кризе идентитета и одјекују међу око 30.000 присутних колико и претходне. Додуше, нових песама је било свега две; иако је бенд већ долазио на INMusic 2011, многобројне обожаваоце почастили су популарним сингловима са сва четири албума, од Rebellion до Ready to Start. За крај једноипосатне свирке остаје предивна Wake Up уз коју певају сви, само наизглед весела нумера која почиње стиховима „нешто је испунило моје срце ништавилом“, а суштински се закључује стихом „ваљда морам да се навикнем“. Срећом, дирнута публика остаје доброг расположења, многи се пребацују у караоке шатор.
Други дан је био доста динамичнији, а почашћени смо са два наступа великих бендова. Увод у вече пружила је сензација из Лидса, алтернативни трио Alt-J. Са свега два албума (и недавно објављеним трећим), направили су бум на глобалној рок сцени својим еклектичним звуком и експериментисањем мелодијама и вокалом. Довољно ритмични да би вам се „закачили за ухо“, али недовољно структурирани да би били мејнстрим, довољно певљиви да желите да се загрлите са пријатељима и њишете мумлајући стихове, али недовољно разумљиви када су у питању текстови, овај трио пристојних момака обрадовао је постојеће обожаваоце, али уживо ипак није успео да испрати продукцију разноликих мелодија са албума, што се и приметило међу публиком, која није играла онолико колико уме, или колико је намеравала. На крају, били су солидни, а изведба синглова Taro и Breezeblocks оправдава присуство.
Евентуалне пропусте вишеструко су надокнадили Kings of Leon, глобално најпопуларнији квартет задужен за ширење духа јужњачког рока и само трунчицу кантри и фолк разузданости. Суманутом енергијом, хируршки прецизним извођењем сваке нумере и живом продукцијом од дословно милион долара, више од сат и по су држали рекордних 35.000 људи у константном покрету, било да је то скакање, њихање, или млатарање рукама у екстази. Сетлиста је махом била сачињена од нумера са последња два албума, Mechanical Bull и WALLS, и мада је штета што нису свирали практично ниједну нумеру са прва два албума, нису изостале химне Sex on Fire и Use Somebody. Реткост је видети бенд који једва комуницира са публиком, али зато успева да у сваком тренутку држи атмосферу на врхунцу сјајним извођењем и темпом. Мада нису све изведене песме „хитови“, фронтмен Кејлеб Фоловил, иначе много бољи певач него што се да наслутити слушањем албума, успева да увуче присутне набојем емоција које се испољавају у текстовима већине нумера. Знојави и презадовољни, стари и млади свих профила су негде иза поноћи могли да се полако враћају кућама, или да остају због ди-џејева и караока.