Милован Мило Глигоријевић (1942 – 2017)
Вишеструко даровитог ђака Ваљевске гимназије Милована Глигоријевића упознао сам у поноћном трамвају који нас је водио према Вождовцу у скромне студентске собе на периферији. Мило је већ писао запажене чланке за културну рубрику Борбе; истицао се језгровитим стилом и дубоко промишљеним говором. Управо затo изненадним и прераним одласком Милована Глигоријевића као да је окончана епоха отменог и одговорног српског новинарства друге половине 20. века.
Једно време Мило је био на дужности главног и одговорног уредника листа Младост, а тек с преласком у НИН дошао је до изражаја Милов дар окупљања, дар саборности и од тада се без претеривања може говорити о НИН-овом културном кругу, о мудрим и мислећим људима који су са НИН-ом сарађивали и на НИН утицали, од Борислава Михајловића Михиза и Миће Поповића, до Љубе Поповића, Бранислава Петровића, Антонија Исаковића, Слободана Селенића, Борислава Пекића, Милована Данојлића, Јована Ћирилова, Димитрија Ђорђевића, Матије Бећковића, Ђорђија Вуковића, Ивана Клајна…
У својим запаженим публицистичким делима, као што су Србија на Западу, Случајна историја, Улица Бате Михајловића, Емигранти… Глигоријевић је приљежни сведок времена у коме је живео, заједно са људима и догађајима с којима је живео.
Памтимо, на пример, детаљ из Случајне историје о повратку Милоша Црњанског у отаџбину, како га је Мило Глигоријевић прибележио. О писцу Сеоба говорили су многи аутори, између осталих и Добрица Ћосић. За Црњанског је први пут чуо од Борислава Михајловића Михиза који му је препоручио да прочита Сеобе и био је запањен чињеницом да постоји такав писац у српском језику. Прочитао је и Приче о мушком и Дневник о Чарнојевићу, који му се још више допао. Двојица класика српске књижевности потом су се и лично упознали 1965. године у Просвети.
И последње дане, пре него што га је болест савладала, Мило Глигоријевић провео је за рачунаром, припремајући други наставак књиге Емигранти.
Описујући свој новинарски и уреднички рад у НИН-у, Глигоријевић је 2010. године записао: „Два пута у свом новинарском веку био сам главни уредник и два пута напуштао функцију ’у присуству власти’. Десило се то и у НИН-у, године 1993, али нећу да причам о невољама. Невоље сам изабрао давно, онда када сам изабрао занат. Или су, можда, невоље изабрале мене.”
„О чему ћу да причам ако нећу о великим неизвесностима, о политичким потресима и сукобима са љутим крајностима у јавном животу?”
“Хоћу да захвалим судбини што ме је увела у овај лепи, у овај опасни посао и што ме је послала у НИН. Само у новинарству, и само радећи за НИН, могао сам да упознам толико много значајних, мудрих и даровитих људи, великих научника, знаменитих писаца, чувених уметника. Та познанства, која су се понекад претварала у пријатељства, донела су ми радост окрепљујућих разговора и радост слушања. Сада, на измаку шездесетих година, чини ми се да је гомила мојих новинских бележница и магнетофонских снимака – из неколико деценија прошлог века – планина чији врх још нисам видео. Њена чуда описиваћу док будем умео да пишем.”
Судбина му је такође доделила и умеће личног избора, уз супругу Нађу, ту је и син Дејан.