Мали драгуљ
Леди Магбет, филм Вилијема Олдројда, адаптација је прозе руског класика Николаја Љескова Леди Магбет мсценског округа. Присетимо се да је 1962. године велики Анджеј Вајда управо у Југославији екранизовао ову Љесковљеву прозу (Сибирска Леди Магбет), али је сразмерно потенцијалима књижевног предлошка, ефекат релевантног филма изостао.
На ово, енглеско издање филма из 2016, године треба свакако указати као на пријатно изненађење из низа разлога, а не на последњем месту је и димензија интерактивности између књижевног дела и филма.
Олдројд свој филм смешта у руралну Енглеску, у 1865. годину. Главну (анти) јунакињу његовог филма Катарину, депримира брак са знатно старијим човеком.
Одсуство ма какве перспективе и емоционалне равни, Катарина „надокнађује” страсном везом са радником на супруговом имању. Из положаја страсне и податне љубавнице, Катарина се убрзо трансформише у доминантну, бескромпромисну и на све спремну протагонисткињу која не бира средства да задржи предмет своје страсти. Кад се свекар, супруг и супругов изненада изнађени син укажу као препреке у њеној новонасталој еротској вези која има привид среће, она их уклања…
Леди Магбет Вилијема Олдројда је тријумф редукционизма, визуелног рафинмана, ригорозне стилизације, конзистентног стила глуме, али и изванредних режијских особености какве су грађење саспенса, употреба светла, умеће владања драматургијом и пре свега, јасан етички оријентир. Леди Магбет је пре свега филм који избегава лажно морализирање и конвенционалну грађанску арбитражу.
Олдројдов инвентиван филм, најпре лишен психологије, елиптичан и у приповедању повремено виртуозан, на срећу, остаје филм у којем потпуна артифицијелизација односи превагу над натурализмом (убиство мужа, коња, гушење детета…).
Леди Магбет је филм суровости, али од оне врсте у којој се аутор не дистанцира од својих актера, нити му је изговор да је његова камера само сведок у функцији објективног приповедања. Олдројдова камера је, ваља то рећи, од првог тренутка саучесник, она партиципира у страсти, она не велича демонолошки аспект ликова али га значајно апострофира, и, најзад, она учествује у одговорности јер инсистира на питању да ли пустош може да изроди ишта осим пустоши и при том даје одречан одговор.
Хладан, отуђен стил глуме Флоренс Пју чини да ова улога буде једна од глумачких изненађења године. Већ сада је извесно да је ова млада и перспективна глумица неко с киме ће светски филм у најдогледнојој будућности озбиљно рачунати. Управо захваљујући њој и њеној глуми, гледамо филм који се састоји од перманентног градирања, а то што се стално градира је колико неосетно, толико фасцинантно. Од отуђености до неверства, од неверства до злочина из страсти, од злочина из страсти до убиства с предумишљајем, од убиства с предумишљајем до зла схваћеног као имагинација.
Леди Магбет је, с обзиром на то да је у питању дебитантско дело, филм зачудне слојевитости и промишљености. Неко може приметити да је таква и дубина литерарног предлошка али оно што у овом филму највише импонује је управо умеће транспозиције.
Парадоксално, Катарина, премда вишеструки убица, једина је у филму која не изневерава принцип, и без обзира на то која је оптика у питању, наша (гледалачка) или њена, и без обзира на нијансе у перцепцији, она у својој љубави иде до краја.
Колико год то чудно звучало, Леди Магбет (ре)афирмише једно начело које бисмо могли назвати начелом доследности – демонолошка перспектива која се ту указује, полази и завршава питањем: могу ли данас принципијелну чистоту поседовати само монструми?
Леди Магбет је филм суровости, али од оне врсте у којој се аутор не дистанцира од својих актера