Безбожник, прва клапа
Еееј, човече, да је Ана Брнабић, по мајчиној линији, из Бабушнице! Добро, не баш из Бабушнице, већ из Сурачева, бабушничког предграђа! Бајдвеј, млади тенисер Кецмановић први јуниор света, такође је, по мајчиној линији, из моје Мокре, одакле је и Агата Кристи, на неки начин, и Никола Тесла, а мене ’ајде да не рачунамо! И докле ћемо, бре, Србији да дајемо најбоље кадрове, а да југ Србије тоне све дубље и дубље у сиромаштво и беду!? И треба ли још неког доказа да је Космички левак који је, сателитски, снимила и НАСА агенција, ту, изнад мене, изнад мог сувопланинског Видова где ће, кад-тад, слетети наши ванземљаци са Сиријуса!?
А само дан пре Анине, пардон, Вучићеве инаyгурације, у Видову је, брале, пала прва клапа Безбожника. За ту прилику искористио сам, за статисте, госте шестог симпозијума у Видовој академији, а тема је била: „Да ли је Исус био Србин?“Та прва клапа Безбожника, мајстора филма Милоша Мацановића, била је раскошна и слична сцени из Кополиног Кума када младожења Сони Корлеоне, на својој свадби, натеже стојећи своју негдашњу јебаљку. Добро, у првој клапи Безбожника нисам натегао никога. Кренули смо из средине филма када Господ саопштава Пејчи, главном јунаку, да Исус Назарећанин није ни постојао, а да је његов, то јест, Божји син – Леонардо да Винчи!? Уосталом, нигде не пише да снимање филма мора да почне од његовог почетка!
Од прве клапе Безбожника је, пак, настала права паника међу српским филмаџијама! Јер, нико као Безбожник нема воловска муда, а мудрост Фридриха Ничеа. И не само то. Безбожник је анархистички, герилски филм, чак и по својој продукцији, који је кренуо у авантуру без пребијеног динара у буџету и подржан је, за сада, само из Цептеровог креативног студија који нам је дао опрему! Да, господо драга! Безбожник је анархистичка
Или: ако је криза домаћег филма, па и светског, очигледна, да ли се треба вратити немом филму Чарлија Чаплина ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а. Аутор бројних књига и публикација,
исписаних специфичним стилом
субверзија која ће показати колико је домаћа, али и инострана филмска индустрија прескупа и трула изнутра.
Још од друга Тита, страсног филмофила, то јест, од великог преваранта Вељка Булајића, па све до наших дана, за снимање филма бацала се, беспотребно, велика лова. У гломазној филмској екипи треба да се подмири не само заменик расветљивача и заносач левог и десног режисеровог муда. Ту је, мој бајо, и заменик тонца задужен да тонцу чеше јајца. Ту су и возачи који седе на гајбама пива и подригују док се снима. Ту је, је л` да, и чета беспослених костимографа и шминкера. А све то режисер, као какав фараон, посматра са висине док му ноге у лавору пере заменик режисера лично!
И онда се још чудимо што су српски и светски филм у кризи и што се, ове године, жири у Кану мислио да ли да, уопште, додели неку награду? Да би био изврстан редитељ, сценариста, па и глумац, мораш, брале, да учиш естетику од Питагоре, Платона и Аристотела, па да тако тераш све до поменутог Ничеа!
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, на све ово, досољује: „Све си у праву, мој дечаче! А криза светског филма почела је одмах после Чарлија Чаплина! Хоћу рећи, звучни филм је почетак краја филмске уметности! Појавом речи на филмском платну, почиње да се цепа сам филм, човече! И, ако хоћеш да твој Безбожник буде запамћен, тачније, револуционаран, он мора бити неми филм! Врати се тамо где је Чарли Чаплин стао!“
Наравно да сам послушао Јунга и да је Безбожник од првог кадра – нем! А занемеће, богами, и филмска братија, домаћа и страна. Мислим, ови у Кану, Берлину, Венецији...
Али, моја Црна је, богзна како, увређена: „Колико видим, ни мени ни Биљи ниси доделио, чак, ни неке споредне улоге. А нема у филму ни Ане Брнабић из Бабушнице!“