Како је Број 1 уцењивао Тита
ТРАГОМ АПОКРИФНОГ АЛАНА ФОРДА
По нашој чаршији већ око две деценије круже сочни трачеви о неканонизованој епизоди у којој чувена група ТНТ решава ситуацију у Југославији. Мит о званично необјављеном делу, које се може набавити само „испод стола“, коначно је разоткривен
Мајке ми, црт’о га је лично Бункер! - рекао ми је недавно у поверењу продавац кокица на Новом Београду, који је у свом асортиману у импровизованом киоску, поред различитих величина кесица, имао и половне стрипове из серије Алан Форд. Међу мање-више офуцаним, што хрватским што српским издањима, издвајала се једна, потпуно нова свеска. Наслов? Само: Special!
„Како то да је до сада нисам видео?“- питао сам кокичара. –„А у њој пише да је тобоже објављена још 1992?!“
Пише у импресуму и да је главни уредник извесни Павле Лугаровић, има ту и Боже Јурачанина, па Банета Хебранга, те неког Милка Гледеца, иако су права имена данас већ легендарних уредника забавних издања Вјесника била Павле Лугарић, Боривоје Јурковић...
У пола гласа, опрезно се осврћући као Сер Оливер када је у акцији и свом најбољем издању, дискретно ме је у поверењу обавестио: „Било је забрањено у Југославији! Група ТНТ долази у СФРЈ, а Број 1 саветује Тита током Битке на Неретви. Помиње се и издаја око Саве Ковачевића“.
Знао сам да је, од стране салонских интелектуалаца који никада нису имали прилике да пореде италијанске оригинале и хрватске преводе, толико пута, као мантра папагајски понављано хваљени уредник и преводилац - ваљда само зато што му се име и презиме лако памте - Ненад Брикси, лично забранио и изоставио девету или десету епизоду Формуле и још по коју. Изворно четврту Кућу духова је прво прескочио, јер се бави једном материјалистички и научно необјашњивом појавом, а онда је ипак објавио као осму када је обавештен да код нас преведених духова има и у цртаним филмовима (Каспер), па и у стрипу (рецимо, различито насловљаван Сезаров Артур Дух Праведник). У самоуправном социјализму могу духови, али само у хумору, а пошто су Беби Кејт и полицијска станица у А. Ф.-у у функцији смеха - неће бити никакве „другарске самокритике“на састанку Збора радних људи.
Имао сам на уму и његове цензорске активности на тексту и цртежу. На пример трансформисању Божића у „благдане“и сличне непотребне „самосвесне интервенције“, на које је указала
и исправила их тек нова генерација неоптерећених хрватских уредника и издавача, захваљујући којима коначно имамо прилику да читамо и Формуле и друге од Бриксија зихерашки прескочене свеске, као и интегралне текстове свих прича, и то штампаних изворним редоследом.
Много воде је после Бриксија требало да протекне Савом док „зимски благдани“коначно нису обзнањени као Божић.
Даље, код нас и мала деца знају да је Макс Бункер (право име: Лучано Секи/Luciano Secchi) само писао текст, док је Магнус, кога у Италији изговарају као Мањус (право име: Роберто Равиола), био задужен за цртање!
Добро, Магнус јесте умро још 1996. али откуд кокичару идеја или информација да је цртао Бункер? После Магнуса, када је напустио рад на А. Ф.-у и посветио се серијама Дружина од вешала, Макс Магнус или Незнанац, још за његовог живота, илустровали су други стрипари.
Тим пре што се, када се свеска отвори, лепо види редни број који је увек као оријентација уредно у дну био исписиван уз број странице, а који неки српски издавачи однедавно често бришу не разумевајући његову важност (захваљујући томе уочавали смо и Бриксијеве преподобне „вратоломије“), наговештава епизоду бр. 39, а то је била једна сасвим друга свеска... У време настанка свеске 39 Магнус је не само био жив, него је, ту негде око 1973. и сам цртао те епизоде, па и оригиналну 39, а не овај фалсификат!
И на крају, побогу, ко би нормалан поверовао да су ове Италијане интересовале локалне еманације, офанзиве, актери и збитија, битка на Неретви, а поготово Сава Ковачевић кога штити и освећује Број 1?! Само још фали Рекс!
С друге стране, по овом нашем балканском караказану, чаршији & паланци већ око две деценије круже сочни аброви о једном управо таквом апокрифном делу. Ни мање ни више него о званично необјављеној епизоди која може да се набави само „испод стола“!
О њој ми је и на последњем септембарском Салону стрипа у СКЦ-у ужарених очију причао један тип који има „поуздане информације“јер се „проносе гласови“из добро обавештених извора.
Није ми било јасно што се онда сада, у време када нема цензуре, то коначно не преведе и објави, али то њега даље није интересовало. Он је имао „ексклузиву“!
Сетио сам се тим поводом једне сјајне зајебанције коју је пре скоро три деценије направила екипа словеначког листа Младина, серије непотписаног аутора од 16 наставака коју су тамо из зезања насловили са Бункер. И ту се радило о сусрету Групе ТНТ са Титом и уцењивању њега од стране Броја 1, наравно уз помоћ његовог чувеног нотешчића са компромитујућим подацима, свешчице пред којом су ничице падали и Цезар и Наполеон и ко све не... Цијена за Тита у СФРЈ? Права ситница! Пет милијарди долара...
Генерални ликовни креативни метод био је компилација. Узимали су се оригинални кадрови из различитих прича о Алану Форду, бивали прецртавани или фотокопирани па доцртавани, а потом се интервенисало са текстом и ликовима (доста убедљивим и стилски прилично синхронизованим са изворником!) да би се направила нова целина. Језик у словеначком часопису је био хрватски!
Сваки наставак заузимао је једну страницу Младине са по шест кадрова, очигледно преформатираних са нечије оригиналне, за Алана Форда типичне форме од два кадра на једној страници.
Опет, у рукама сам сада имао подебљу свеску, а тих 16 страница са по шест кадрова је могло да изнедри само 48 страница стандардног издања (тек 96 цртежа!).
Младина је цртача (цртаче?) те парафразе, никада потписаног пуним именом, касније узимала и за илустровање текстова.
На пример, када је ту негде око насилног обарања румунског председника Николае Чаушескуа један румунски генерал војне обавештајне службе, који је још 1978. пребегао у САД, објавио књигу у којој је открио како је, у ствари, Тито 1975. од Чаушескуа наручио хватање информбировца Владе Дапчевића у једном хотелу у Букурешту и његово пребацивање преко границе у СФРЈ, а да овај није тобоже ухапшен „приликом покушаја илегалног преласка“са наводном намером да овде дигне устанак, стрипар потписан као Max Schelling је уз Младинин новински чланак нацртао два кадра, која као да су заиста дело неке имагинарне епизоде Алана Форда, и то наводног редног броја 36, у којој Тито и Чаушеску праве дил око тога.
Чињенице о томе како је Дапчевић прво осуђен на смрт, па на 20 година, да би их „одлежао“само 13, нису даље илустроване. Не само то, већ и читав његов живот би заслуживао засебан стрип. Пропуштен кроз „аланфордовску“визуру, него како!
Зачудо, када погледамо уназад, од објављивања прве у СФРЈ преведене епизоде 1970. године (само непуну годину од италијанске премијере јула 1969!) до данас, ово је после 47 година вероватно најпопуларнија и најпознатија серија у екс-Ју. Штета што се о њој није сразмерно више писало, а било је одиста занимљивих и политички интригантних епизода. Ону о васкрсу Стаљина у посткомунистичкој Русији смо и ми опширно забележили (НИН бр. 2513), али је она „аутентична“са бомбардовањем Србије 1999. и Билом Клинтоном остала некоментарисана, иако је Алан Форд одавно превазишао славу Мирка и Славка.
Елем, крајем осамдесетих, уредништво Вјесниковог магазина Супер стрип макси, у којем су се налазили Павле Лугарић и Тахир Мујичић, а које сам као духовите особе имао прилике и сам да упознам а и да сарађујем, у једном свом броју је, вероватно подједнако одушевљено овим зезом Младине претходно описаном, на прилично високом нивоу осмишљеном сатиричном персифлажом једне, и саме изворно пародије на Џејмса Бонда, на свемоћне и пребогате Службе и њихове свезнајуће руководиоце - објавило ново дело истих аутора!
Но, и Вјесникова редакција је желела да остане дискретна па је само
наговестила да је аутор из Хрватске, а ако се добро сећам помињана је множина! Име(на)? Пословна тајна! Епизода је имала наслов Отров црне руже. У њој Група ТНТ долази у Загреб, у сиромашну земљу богатих људи и решава убиства богатуна по журкама и пријемима... Тек у овом светлу сам схватио да је Special преда мном, у ствари, сачињен од те две приче, Бункера и Руже, што се, када се мало загледа у лош квалитет репродукције, и потврђује, јер је белодано да су локални аљкави пирати све скенирали не са оригиналних цртежа, већ директно са пожутелих листова деценијама старих часописа, чак се и не потрудивши да их очисте од мрља.
Одмах сам контактирао колегу из Хрватске да ми коначно открије ко стоји иза псеудонима Max Schelling. Највероватније извесни Андреј Фиумани, рекао је. За њега никада нисам чуо... Но, ни то није све! Према мом извору, који је због нечега желео такође да остане анониман, то није његово право презиме! Ако су му подаци тачни, творац стрипова из Speciala се зове Андреј Брчић! Највероватније...
Ја сам мог кокичара, овако прилично невешт и неупућен у ствари око стрипа, наивно упитао када је објављена та мени непозната епизода.
„Тазе!“– рекао је. „Сад скоро! Али само што није распродата!“
Брже-боље сам намах хтео да купим сву његову залиху од три свеске, да онемогућим друге у овом, сада мом ексклузивитету који је, вала, могао да се опипа! И да се прелиста! Није трач - већ истина!
Но, задржао сам се на једном примерку. И из њега испадају странице већ после првог читања...
Продавац је тражио 350, понудио сам 300, па смо се нашли на 325 динара. Јавиће ми чим се појави нешто слично...