Весна Малишић
Дијалог у минском пољу
Верујем да је Косово Гордијев чвор свих наших посртања, централна тачка свих наших историјских заблуда, епицентар промашених политичких потеза и трагично упорне идеје овдашњих власти да се ратним средствима могу постизати циљеви мира.
Верујем и да су од најскупље српске речи многи од оних који су се у јуначка прса бусали сасвим добро живели. И да су највишу цену патриотизма платили једни, а наплатили други.
Верујем и да смо на Косову и поводом њега на трагичан начин покушали све - ратове, сукоб са целим светом, самоизолацију, инаћење... Једино нисмо пробали истинску политику мира и договора без јефтиних политичких трикова и калкулација.
Верујем да у протекле три деценије, с изузетком владе Зорана Ђинђића, није било истинске политичке воље да се косовско питање реши. Уверена сам да су коалициони компромиси скривали само недостатак храбрости да се због Косова ризикује изборни пораз.
Верујем да су многе политичке гарнитуре и појединци паразитирали на театрализацији косовског мита, уводећи Србију у колективну психозу, националну патетику и опседнутост прошлошћу, истовремено развијајући осећање угрожености, одбачености и маније гоњења, причама о заверама, уценама, понижењу и ултиматумима великих светских сила.
Верујем да проблем Косова није решен, између осталог, и зато што су кључни актери садашње власти држали друштву руку преко уста и деценијама спречавали све друге да о томе говоре, оптужујући их за велеиздају српских националних интереса.
Верујем да смо као држава и друштво на све начине оштећени одржавањем косовског конфликта. Али и да смо, како-тако, ипак прешли тај страшни пут од усплахиреног заклињања да ни по коју цену не дамо Косово, до блаже емотивне формулације да никада нећемо признати Косово, у коју може да стане наговештај да смо, бар на овој теми, изашли из орбите ратничког племена. Верујем, наравно, и да је дијалог једини пут договора. Али не верујем да је ова власт способна за дијалог. И не верујем да је спремна истински да разговара о било чему.
Јер, како би то рекао филозоф Ђуро Шушњић, који је о способности да се разговара написао стотине страница, „дијалог није само пука техника вођења мисли да би се дошло до нових мисли, него је то остваривање једног друкчијег начина живљења. То је превођење друштвених сукоба у духовне спорове, јер дијалог изводи из света насиља и уводи у свет слободе“. А Србија, захваљујући огромној вољи и напору актуелне власти и њеног председника, живи баш у атмосфери насиља које се малигно шири. Не може дијалог о само једној теми да буде оаза у минском пољу, у које је данас претворена политичка и јавна сцена Србије. О каквом дијалогу може да се говори у атмосфери кад медијски и политички стрељачки одреди репетирају сва оружја која су им на располагању на свакога ко се усуди да каже и једну критичку реч, доказујући тако приврженост и лојалност председнику државе, а истовремено учвршћујући властиту фотељу или позицију. Како може било где да постоји дијалог ако је укинут у парламенту који више личи на казнену експедицију која вербално линчује сваки дисонантни глас који се чује. Кад се регулаторна тела додворавају властима уместо да штите грађане и институције. Кад се суди без суда, оптужује и пресуђује у медијима, кад за свако неслагање одмах стиже осуда, освета, казна или одмазда. И када је претпоставка невиности само пуки параграф закона, правна декорација која треба да покаже колико смо у папирима усагласили Србију са Европом, а у стварности крше је медији, политичари па и председник државе. Како се може успоставити дијалог кад се стално мери подршка и пребројавају бранитељи лика и дела председника и тријумфује незрела политичка компетитивност у којој се непрекидно пореде успеси ове власти са неуспесима свих претходних.
Не верујем да је ова власт способна за дијалог зато што је искључивост њено друго име. Ту слику не може да промени ни овај спектар мишљења о Косову који је почео да се шири унутар власти. А, да. Можда је то тај унутрашњи дијалог.
Не може дијалог о само једној теми да буде оаза у минском пољу, у које је данас претворена политичка и јавна сцена Србије. И не верујем да је ова власт способна за дијалог зато што је искључивост њено друго име