Лешинари над злочином
Извештавајући о случају убиства Јелене Марјановић, новинарски кодекс Србије прекршен чак 616 пута само у једном месецу. А све на штету етике и права на достојанство жртве
Прошлогодишње убиство тридесеттрогодишње певачице Јелене Крсмановић Марјановић праћено је у медијима обилато, месецима буквално свакодневно. Прилози и написи базирали су се на утркивању ко ће објавити више бизарних детаља о њеном животу и смрти.
Осим „откривањем“убице, углавном из круга фамилије, али и много шире, таблоидна штампа и „жуте“ТВ станице преносиле су све, од Јеленине наталне карте, до исказа њене петогодишње ћеркице у истрази, чији су и други детаљи обелодањени.
Реконструисале су се околности злочина, а на основу паушалних назовидоказа. Насловом су сугерисане оптужбе без утемељења у даљем садржају. Под притиском медијске опсесије случајем, чак је и Александар Вучић најавио хапшење кривца „у року од 48 сати“, што се није догодило ни више од годину после помпезне изјаве.
Ово нису била само празна обећања тадашњег премијера, већ мешање у посао државних органа, „који морају да раде без притиска и опструкција“, како наводи Милан Антонијевић из Комитета правника за људска права. Истрага је ометана и на друге начине, било цурењем информација, било изношењем неутемељених претпоставки.
На све то се још развлачио прљав веш Јелене и њеног супружника, залазило у њихове односе са другим особама, што је надалеко превазишло границе доброг укуса. Јавност је континуирано замајавана бесмислицама.
Међутим, наслови попут Јеленин муж пред хапшењем и многи други, улазе у сферу грубог кршења претпоставке невиности. Уз урушавање овог неприкосновеног права сваког човека по Уставу, међународним конвенцијама и другим законима, кршено је и право на приватност, док су многе претпоставке представљане без навођења извора и чињеница, објашњава Тамара Скроза, представница Комисије за жалбе Савета за штампу.
Саморегулаторно тело Савет за штампу реаговало је на основу жалбе свог члана Петра Јеремића и путем мониторинга извештавања осам дневних листова, утврдило да је Новинарски кодекс Србије прекршен чак 616 пута само у априлу 2016. А све на штету етике и права на достојанство покојне Јелене Марјановић. Накарадна посвећеност трагичном случају успоставила је „нове стандарде у извештавању“, како је оценио Филип Шварм пред Комисијом за жалбе Савета за штампу прошле године. РЕМ није ни трепнуо, као ни министар културе и информисања, Владан Вукосављевић, премда им је у опису посла да нешто предузму кад медији на овај начин претерају.
Јеленино право на пијетет – достојанство жртве, такође законски загарантовано, велики број гласила није узимао у обзир, али је ћеркица Јана још горе прошла у медијској жудњи за атракцијама. Није било дана да неки таблоид не извести где је девојчица била и шта је изговорила, па чак и у самој истрази. „Овде се ради о кршењу права на приватност (поглавље 7, тачка 1)“, каже Скроза.
Кршење је тим теже што је у питању малолетна особа, чија права првенствено штити Устав, међународне конвенције и други закони. „Детету је упропашћена будућност и доведен у питање психички развој у светлу злоупотребе њеног имена у разним написима“, Скроза указује на последице новинарске „непромишљености“.
Ништа боље није било ни са фотографијама девојчице, такође под специјалном заштитом права на приватност. Лицемерно, таблоиди су предузели прописану меру заштите њеног идентитета, а притом читалаштву непрекидно понављали ко се крије иза замућеног лица или црне траке преко очију. Притом се углавном
манипулисало непровереним информацијама, односно – нагађања су представљана као чињенице, што је супротно Новинарском кодексу (поглавље 1, тачка 2).
„Ипак је најважније што овакви текстови нису ни у каквом јавном интересу, а основна поставка нашег и свих других кодекса на свету јесте управо - јавни интерес“, каже Скроза. Уреднички колегијуми појединих листова ишли су и даље од уобичајене замене јавног интереса за право јавности да нешто зна, „неправедно сводећи очекивања читалаца на сензационализам“, како напомиње Антонијевић.
„Уверен сам да већина оних који купују такве новине, дакле, просечни породични људи, заправо нису заинтересовани за многе од пласираних детаља, нити им годи да виде фотографију детета на гробу своје мајке“, тврди Антонијевић. Уз наду да ће се проблематични медији призвати памети, тј, одговорности.
Следећи медијски мамац био је лицитирање са идентитетом Јелениног убице. Таблоиди су бескрупулозно наводили „сумње и доказе“против супруга убијене, што су пренеле и неке ТВ станице. Овим је прекршена претпоставка невиности, а залажењем у детаље приватног живота, и право на приватност.
Када су исцрпљене све вести о томе шта је из куће Марјановића заплењено, а није враћено, кад су, као реалне, пренете све међусобне оптужбе из фамилије, једни те исти медији су кренули да прозивају још насумичније. Насловима је апострофиран извесни „бескућник“ухапшен „због“певачице, са кравим траговима на оделу, да би се у даљем тексту открило да је крв његова.
Успевши да сугестије наметну довољно суптилно, медији се овде нису оглушили о свој кодекс. Тај сегмент серије написа био је само дегутантан.
Али, све то није било довољно. На основу телесне конструкције наводно осумњиченог „бициклисте“, извођен је закључак да је починилац неко од родбине. Тиме је поново прекршен Кодекс по ставки представљања нагађања као фактичког стања, али и изречене тешке оптужбе без икаквих доказа (поглавље 1, тачка 5). Првенствено, прекршено је право на претпоставку невиности, примарно по свим законима и конвенцијама, као и право на приватност.
Умедијском лову у мутном, напрасно се појавио и један конкретан румунски камионџија, оптерећен етикетом серијског убице, чија је Јелена, наводно, била тек једна од жртава. Вест је добила на тежини саопштењем из немачке полиције, где се наводи да је „осумњичени пребачен на тајну локацију“, из безбедносних разлога, а због напада других затвореника. „Све и да је било оваквих саопштења, медије то не аболира од забране објављивања имена оптужених пре завршетка судског процеса“, наводи Скроза.
Цитирање „анонимних извора“, наводно блиских Тужилаштву, скренуло је пажњу на могућност „цурења информација“из јавних институција, које се може различито тумачити. Или као тенденциозни поступак МУП-а, са циљем да се мотивишу они који нешто знају о случају да то саопште органима гоњења. Или да се починилац притисне да начини погрешан корак који ће олакшати истрагу. Премда овако
пласиране вести не ремете нужно ток истраге, њиховом сервирању се најчешће не прибегава јер се тежи да се сачува законска процедура, објашњава за НИН адвокат Бранко Рогошић.
„Одговорност се с правом може тражити и за оне који су одавали податке из истраге покретањем механизма унутрашње контроле МУП-а, надовезује се Антонијевић. Ефикасни могу да буду и механизми за установљавање одговорности ако информације долазе из Тужилаштва.
Међутим, са правне стране, медији су заштићени на уштрб заштите приватности лица о којима говоре. Јер, увек пред судом могу да кажу да се радило о интересу јавности да сазна детаље истраге.
Сва је прилика да су многа „сензационална открића“, до којих се дошло на наведени начин, заправо - чиста измишљотина, упозорава Скроза, те се у том смислу позива на случај силовања и убиства трогодишње девојчице из Зајечара, из јула 2016. Сви медијски описи тешких кривичних дела, као и прикривања злочина, испоставили су се као неистинити након интервенције Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Резерва са којом је упутно примати такве вести појачана је, у случају Марјановић, и скицом „психолошког профила“особе која је убила Јелену. Овај специфичан тест личности спроводи увек тим стручњака, судских вештака, и увек само над осумњиченим, наглашава Рогошић. А процедурално осумњиченог за убиство певачице нема до дана данашњег, па је и овај медијски мамац заправо био „варалица“.
Или, гледано са становишта Кодекса, овде су нагађања представљена као чињенице, без икаквих доказа и конкретних показатеља. „У ситуацији кад уопште не знамо ко је осумњичени - медији износе његову дијагнозу. Врло бизарна ситуација“, оцењује Скроза.
Медијско извештавање у „црним хроникама“најчешће прати „елементарно непознавање правних термина и основа поступка“од стране новинара, како истиче Рогошић.
Уз то иду захтеви уредника да се написи прилагоде „потребама“аудиторијума за сазнањима. Те потребе се фабрикују, чиме се „магични“круг затвара, уз многе нијансе циркуларног, претећег кретања.
Тако, у случају Марјановић, публика није остала поштеђена ни нагађања о стицању имовине Јеленине свекрве, чиме је повређено њено право на приватност, будући да није јавна личност. О постхумну „славу“, а заправо блаћење трагично настрадале певачице, окористиле су се неке особе са тежњом да, по сваку цену, изађу из анонимности.
„Што се Кодекса тиче, у последњем примеру пре свега је прекршена одредба која новинаре упозорава на могућност да извор има врло личан и конкретан интерес за ту причу (поглавље 5, тачка 2)“, указује Скроза. „Наравно да новинари морају да узму у обзир и оваква сведочења, али на њима не би смели да базирају комплетне текстове, што је овде био случај“. Тако да уместо да са крајњом резервом узму у разматрање наводе са упитним мотивом, главна актерка тих вести данима није силазила са насловних страна таблоида.
Многи од написа били су напросто спекулативни, било насловом, било садржајем, а да се формално нису оглушили о Кодекс, ни о „тежа“права на приватност и претпоставку невиности. „Не постоји брз и ефикасан механизам заштите ових права”, каже Рогошић. „Да је неки уредник или новинар провео макар 15 дана у затвору због оваквих текстова, други би веома вагали речи”, наглашава Рогошић.
Више од годину дана након смрти Јелене Марјановић, јавности није познато ко је осумњичен као починилац убиства, упркос бројним спекулацијама. Више од годину дана, њена смрт се повлачи по „жутој“штампи и таблоидним телевизијама. Медији јој не дају да почива у миру, премда неки сматрају да се и овим текстом нарушава њен дигнитет као жртве. Ми, пак, тврдимо, уз пажљиво вагање речи, да само јавна прозивка о људска права оглушених медија може допринети бољитку новинарства. И заштити људских права у медијима.
Уз урушавање претпоставке невиности, кршено је и право на приватност, а многе претпоставке представљане су без навођења извора и чињеница