Било једном у Стејт департменту
ДЕМОНТАЖА АМЕРИЧКЕ СПОЉНОПОЛИТИЧКЕ СЛУЖБЕ
Бела кућа државног секретара углавном игнорише, он сам се чини незаинтересованим за посао који обавља, велики број места у дипломатском апарату и даље је непопуњен... Није ни чудо да у министарству влада апатија
Бела кућа државног секретара углавном игнорише, он сам се чини незаинтересованим за посао који обавља, велики број места у дипломатском апарату и даље је непопуњен... Није ни чудо да у министарству влада апатија
Која је тачно сврха Рекса Тилерсона? Спровођење америчке спољне политике свакако не. И кад има неку препоруку за председника Доналда Трампа, или став о некој спољнополитичкој ситуацији која налаже да се Вашингтон о њој изјасни, мишљење актуелног државног секретара се најчешће игнорише - или, још горе, уопште и не тражи. Будући да нема никаква знања из сфере међународних односа, нити је заинтересован да нешто научи о реалностима савременог света, Трамп се у спољнополитичком одлучивању - дакле, на пољу на коме амерички председници уживају неупоредиво већу слободу него на унутрашњеполитичком плану - узда углавном у сопствену интуицију; понешто и у свог зета и саветника, Џареда Кушнера. Штавише, Иванкином супругу се - упркос његовом мањку квалификација, ништа мање фрапантном него у случају самог Трампа - поверавају и они најосетљивији дипломатски задаци, чије обављање неретко подразумева да државни секретар о томе не буде ни обавештен. (Кушнер је тако, поред свега осталог у спектакуларно претрпаном портфолију, задужен и за, ни мање ни више, налажење решења за блискоисточни проблем: онај који генерације и генерације врхунских дипломата и државника, па ни сва светска памет, не успевају да реше откад је настао.)
Кад Тилерсон по неком питању предложи једно, као у случају мини-кризе изазване блокадом коју су земље Залива и још неке арапске државе наметнуле Катару, испостави се да Бела кућа на уму има нешто друго; ту и тамо пометњу засебним иницијативама увећа и министарство одбране. Кад покуша да, као у случају најновијих тензија изазваних разменом претњи између САД и Северне Кореје, утиче на снижавање температуре, Трамп објави нови, још ратоборнији твит од оног који је државног секретара и навео да тим поводом нешто каже. А једина компаративна предност коју је Тилерсон иницијално имао у односу на друге кандидате за место шефа дипломатије - добри лични контакти у Москви и пријатељски однос са самим Владимиром Путином - у међувремену је то престала да буде: недавна одлука Конгреса да пооштри санкције против Русије, те генерално до размера хистерије нарасло
антируско расположење у САД због индиција о руском уплитању у америчке изборе, Тилерсоново добро сналажење по Кремљу свели су на ниво ирелевантне анегдоте.
У ретким приликама Тилерсон, ипак, барем ставља до знања да није испарио. Али најчешће га, фигуративно говорећи, нема нигде. Као да најмоћнија светска сила и нема министра спољних послова, или да актуелни носилац те функције посао обавља са скраћеним радним временом. Сигурно не зато што није вредан човек; објашњење очигледно лежи негде другде.
Вашингтоном већ неколико месеци круже приче да Тилерсон на положају неће опстати дуго: делом јер, такав какав је, не испуњава Трампова очекивања (каква год она била), али и зато што, фрустриран, наводно ни сам нема намеру да се ту задржава читав мандат. Зна се, уосталом, да је убрзо по преузимању дужности изјавио како овај посао није ни желео. Али кад већ није нашао начин да понуду одбије, најмање што би се очекивало од њега, као и од било кога другог ко би се на том месту нашао, јесте да се или избори за статус који му припада, или да се часно и без одлагања повуче. Тилерсон у првом не успева - ако уопште више и покушава - а на друго очито још није спреман. Не чуди отуд што се о њему у озбиљним медијима и академским круговима говори као о најслабијем америчком државном секретару модерне ере, ако не и свих времена.
Професор међународних односа са Универзитета Колумбија, Роберт Џервис, ову потоњу оцену изрекао је већ у марту, док Тилерсон још није честито ни загрејао фотељу у коју је засео. „Државни секретар своју моћ не вуче толико из Устава или закона, колико из пет извора: подршке коју му даје председник, савета и помоћи коју му обезбеђују каријерне дипломате у Стејт департменту, поштовања које ужива међу другим водећим личностима администрације и савезништава која с њима успоставља, признања која му одају медији и јавност, те позитивних процена његове компетентности и моћи које о њему имају стране дипломате. Ови појединци и групе не делују независно једни од других, већ се узајамно прожимају и кроз њихову интеракцију се креира или поткопава моћ државног секретара. Перцепција и реалност се стапају стварајући слику о државном секретару као јакој или слабој фигури, а то онда у затвореном вашингтонском систему лако прерасте у самоиспуњавајуће пророчанство“, написао је тада Џервис.
Неколико месеци доцније, испоставља се да је Тилерсон заиста заказао на сваком од ових планова - и да је, истина с једним витално важним изузетком, за то најодговорнији он сам, констатовао је у јулу један други професор међународних односа, Данијел Дрезнер с Универзитета Тафтс. Пратећи, ставку по ставку, Џервисову систематизацију извора моћи (или немоћи) једног државног секретара, Дрезнер је установио да Тилерсон није успоставио неопходан ниво комуникације са страним колегама; да се према медијима поставио још горе, због чега ни јавност није могла да о њему стекне повољнију слику; да нема добру сарадњу с конгресменима и да се у више наврата пред сведоцима сукобљавао с персоналом Беле куће;
те да, коначно, има очајан однос с експертима и професионалним цивилним службеницима из сопственог министарства.
Ипак, као кључни Тилерсонов проблем - и једини за који сам није највећи кривац - испоставља се то што није успео да задобије већу подршку председника. Опет, не зато што није покушавао: састајао се он с Трампом у ових седам месеци на десетине пута, али је свеједно остао далеко изван посвећеног круга председникових људи од поверења. Ствар је очито у томе што Трамп такву подршку и не жели да му пружи, мада би оправдано могло да се констатује како није ни могуће да овај председник на државног секретара пренесе део свог ауторитета, будући да такав ауторитет ни сам нема.
Постоји, међутим, нешто у чему се Тилерсон показао као добар - само што је управо то најгора ствар у вези с њим. То што њега не зарезују у Белој кући јесте лоше; али је много већа невоља то што се и он на исти начин односи према људима који би требало да му буду највећи ослонац у раду: професионалцима у Стејт департменту. Штавише, чини се да је Тилерсон озбиљно прионуо на посао демонтаже америчке спољнополитичке службе, управо на начин на који то прижељкују заговорници радикалног слабљења државног апарата, попут Трамповог главног стратега Стива Бенона. Не само што се није успротивио плану Беле куће да буџет овог ресора буде скресан скоро за трећину, и што ни до данас нису попуњена витално важна места помоћника државног секретара и других позиција битних за нормално функционисање огромног административног апарата - и то након што су неке високо рангиране каријерне дипломате отпуштене без видљивог разлога, а други својевољно напустили брод за који им се чини да полако тоне; него се и потпуно изоловао од професионалног кадра који му стоји на располагању, а окружио људима из нагло проширеног и традиционално не толико битног одељења за планирање политике, које староседеоци у Стејт департменту сада виде као