Нема дијалога са шарлатанима
АЛЕКСЕЈ ТАРАСЈЕВ, ЕВОЛУЦИОНИ БИОЛОГ
Не може бити равноправне расправе између науке и псеудонауке. Да ли ће Србија постати земља необразованих чистача шофершајбни на европским путевима или желимо бољу судбину
Отоме какав је ниво научне културе и писмености наших грађана разговарамо са др Алексејем Тарасјевом, руководиоцем Одељења за еволуциону биологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“Универзитета у Београду.
Какво је садашње стање у нашем образовном систему и каква је обавештеност најшире јавности о савременој биологији?
Нажалост, тренутно стање код нас није задовољавајуће. Постојећи планови и програми из биологије су застарели и неадекватни, а тужно стање научне писмености у Србији најбоље илуструје недавна петиција за ревизију изучавања теорије еволуције. Мислим да се на њу, као на симптом стања, морамо детаљније осврнути. Она је заговарала псеудонаучне ставове старе више деценија потекле из фундаменталистичког крила америчког протестантизма, чега изгледа ни многи потписници нису били свесни.
Како је то могуће? Међу потписницима има доста оних са академским титулама...
Да, али са титулама и звањима из области које их не чине компетентним за било какве ревизије савремене биологије. Ипак би се очекивало да буду упознати бар с тим шта појам теорије значи у основним природним наукама. То није ни хипотеза, ни спекулација, није никакав „кандидат за чињеницу“нити „закон у најави“. Она објашњава законе које без ње представљају тек уочене правилности. Такође, и чињенице су „оптерећене теоријом“– ми својим очима видимо како се Сунце креће по небу, али захваљујући науци знамо да је то последица ротације Земље...
Затим, ту је присутно и непознавање значења појма еволуције у савременој биологији. Сам процес биолошке еволуције је чињеница и може се уочити како у природи – укључујући и настанак нових врста – тако и у лабораторији, поред осталог и на нашем Одељењу. С друге стране, теорија еволуције проучава механизме
тих промена – и не бави се уопште „постанком света“или ексклузивно абиогенезом – и знатно се усавршавала током последњих 150 година. Оно што је, међутим, увек лежало у њеној основи су два најважнија доприноса Чарлса Дарвина науци – објашњење постојања прилагођености у живом свету путем природне селекције, које се стога не морају објашњавати дизајном, и напуштање аристотеловског есенцијализма и типологије у биологији. Дарвин је одбацио и схватања о еволуцији као „великом ланцу постанка“у коме „више“форме стално настају од „нижих“. На крају, термин еволуција може означавати и еволуциону историју неке групе. У тој области често имамо нова открића, која међутим не доводе у питање ни чињеницу еволуције ни нужно њене механизме. Непознавање ових, у биологији елементарних, поставки очигледно доводи до велике „збрке у главама“...
У чему се та „збрка“огледа?
У тврђењима да је „еволуција само теорија“, у супротстављању „прелазних форми“„формираним врстама“, јер по есенцијализму врсте имају „суштину“. У тврђењима да су „људи постали од мајмуна“и питањима зашто данас „од мајмуна не постају људи“– предарвиновски „велики ланац постанка“. У потпуном неразумевању основних еволуционих механизама, посебно селекције и мутација, и у много чему другом.
Овакви нестручни ставови могу бацити сенку и на квалификације потписника петиције у њиховим матичним областима. Зар ће филолози тврдити да је, на пример, српски језик настао из пољског, а не да имају заједничко порекло, да се очекује цео спектар прелазних облика између њих, или да сада прелазе један у други... А зар не би и сви лекари морали бар понешто знати о механизмима еволуције резистентности на антибиотике или еволуције вирулентости? У време повећане мобилности на глобалној скали и концентрације у урбаним центрима, познавање еволуционе епидемиологије представља здравствени приоритет...
Какве су биле реакције на петицију у јавности?
Већина медија има неадекватан приступ науци по коме и ту „треба чути све стране“, организовати дебату између „заступника свих ставова“, сваком дати „право на одговор“... Не може, међутим, бити равноправног дијалога у јавности између науке и псеудонауке, између стручњака са једне и дилетаната с друге стране... То може само довести до онаквог „Фестивала псеудонауке“какав смо имали у нашим медијима пре пар месеци. Мислим да би политиколози и социолози могли истражити који су све били разлози за тако одушевљено уступање ударних термина, док би се биолози морали позабавити питањем како треба комуницирати са јавношћу а да то нема за последицу популаризацију шарлатанства.
С друге стране, академска заједница и институције су званично реаговали на адекватан начин па су захтеве из петиције одбацили Извршни одбор САНУ, Сенат Универзитета у Београду, Етички комитет Српског лекарског друштва, као и у заједничком ставу сви релевантни факултети са универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини, одговарајући институти Београдског универзитета, те Српско биолошко друштво и још четири струковна удружења. Посебну пажњу заслужује, међутим, став дванаесторице наставника Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Он је, поред тога што представља изврсно срочен и аргументован текст, и те како оправдан, јер се
У јулу су први пут потпуно изостављена директна средстава за научна истраживања, тако да су покривене само плате и режијски трошкови. На шта је потрошен новац из буџета када га више нема за основну научну делатност
управо библијска нарација у петицији разматрала као научно равноправна теорији еволуције, која се истовремено проглашавала за атеистичку догму неизбежно супротстављену религији, што наравно није тачно.
Ти богослови су били и жестоко критиковани због изласка у јавност са таквим ставом?
Да, иако су њихови ставови у пуној сагласности са ставовима свих релевантних институција у Србији, укључујући и Сенат БУ, чији је члан и њихов факултет. По реакцијама се може закључити да је њихов иступ био колико неочекиван толико и поразан по поборнике петиције. Супротно тврдњама њихових критичара, наше колеге са Богословског су демонстрирале изврсно познавање научног метода као и савременог стања у доменима природних наука и биологије. У критикама постоји и неразликовање саме биолошке науке од њене злоупотребе од стране разних покрета изван ње. Овоме доприноси и употреба неадекватних термина са идеолошким конотацијама као што су „дарвинизам“и „еволуционизам“за означавање савремене еволуционе биологије. Потписници става се веома прецизно ограђују од свих злоупотреба науке у делу текста у коме говоре о свом неприхватању сцијентизма. Текст става и иступи у јавности његових потписника су наишли на велико одобравање наше академске заједнице, могу служити на част Православном богословском факултету те могу послужити и као пример високих академских стандарда, академских вредности и колегијалности који одликују установе-чланице Универзитета.
Шта је потребно учинити да се постојеће стање поправи?
Поред адекватнијих наставних планова и програма, обуке наставника као и активности на популаризацији биологије, од изузетног значаја је и очување научног потенцијала из ове области. Успешну едукацију и обуку могу изводити само компетентни стручњаци, које ми на срећу још увек имамо на нашим институтима и факултетима али који су угрожени изостанком стабилног финансирања.
У јулу су у анексима уговора научних пројеката у Србији први пут потпуно изостављена директна средстава за истраживања, тако да су покривене само плате и режијски трошкови. Они су сачињени на основу „средстава расположивих у моменту њиховог закључења“, а могу бити измењени „након стицања ликвидних могућности из других извора финансирања“. На шта су потрошена средства из буџета када их уопште више нема за основну научну делатност? Још чекамо и кривично-правну обраду пословања Јединице за управљање пројектима која је у периоду од четири године ускратила научној заједници у Србији две трећине средстава за истраживања.
Овакав однос према науци отвара и важно стратешко питање – да ли ћемо пристати да постанемо земља необразованих и необавештених чистача шофершајбни на европским путним правцима којој ће науку 21. века презентовати дилетанти и шарлатани? Или нашој земљи желимо бољу судбину, па ћемо чувати њен научни потенцијал у свим областима, неговати академске стандарде и слободе у њој, развијати квалитетан образовни систем и унапређивати елементарну научну писменост наших грађана. На научна питања одговоре могу давати само стручњаци, али у давању одговора на ова стратешка питања можемо и морамо сви учествовати.
Још чекамо и кривично-правну обраду пословања Јединице за управљање пројектима која је у периоду од четири године ускратила научној заједници у Србији две трећине средстава за истраживања