ТАБЛОИДНИ ПРЕДСЕДНИК ИКЕА-РЕПУБЛИКЕ
МАКС ВЕБЕР У ПРОДАВНИЦИ НАМЕШТАЈА
Да ли је шведска компанија платила Александру Вучићу за посао пи-ара? То може бити пословна тајна, али у земљи која не спада у банана-републике, председник државе не управља односима с јавношћу једне приватне, па још и стране компаније
Нисам против присуства Икее у Србији, али га не сматрам друштвено важним. Насупрот томе, председник Србије мисли да она „мења начин размишљања“и да је „уз Закон о раду, најзначајнији `удар` на застареле и превазиђене делове менталитета, на колективну лењост и непомерљивост“, па је стога у таблоиду Ало објавио хвалоспев овом шведском предузећу, које је 1943. основао предузетник Ингвар Кампрад, тадашњи млађани шведски нациста, чије је идеолошко уверење из младости откривено тек 1994.
Председник нам вели да „је Ингвар успео да оживи и живи Макса Вебера у продавници намештаја“. На страну питање откуда је наш председник близак 91-годишњем богаташу, па га ословљава личним именом, политикантска употреба Вебера његову мисао упрошћава и искривљује, а председников дух огољава у свој својој вулгарности. С тим у вези, протестанти нису познати само по марљивости и штедљивости, већ и по сведеној естетици, па је „Стокхолм на води“сасвим незамислив.
У деценијама када је Кампрад створио и развијао Икеу била је на власти Социјалдемократска странка (најмоћнија управо од 1940. до 1971), која је Шведску увела из сиротиње у богатство, па њена држава социјалног
старања очевидно није сметала Кампрадовој протестантској етици да гради дух капитализма. Напротив, Закон о раду неолибералне Србије „протестанта“Вучића супротстављен је условима рада у тадашњој Шведској, а одговара онима у Чаду.
Да ли је Икеа платила председнику Србије управљање односима с јавношћу? То може бити пословна тајна, али у земљи која не спада у банана-републике, председник државе не управља односима с јавношћу једне приватне, па још и стране компаније. Био Икеин плаћеник, био „Ингваров пријатељ“, свакако није у служби грађана Србије.
Ако човек отвори интернет-страницу на којој је Ало објавио чланак председника, увериће се да тик уз њега стоји и следећи наслов: „Душица у `незгодним` позама: бивша `фармерка` није могла да обузда бујно попрсје“. Разуме се, од таблоида се не може нешто друго ни очекивати, али председник „пристојне и нормалне државе“не би смео да пише за таблоиде, јер изврће руглу и себе и државу. Но, није ово преседан, јер писао је негдашњи председник владе и за Информер, а највише воли да се појављује на Пинку и држи монологе пред посилним Д. Ј. Вучићевићем, а затим на Хепију пред посилним М. Марићем.
Жали се председник на оне који троше време на твитове и „коментарисање коментара и туђих одлука“, а истовремено напредњаци нашим новцима плаћају ботове, запослене у јавним предузећима, да то исто раде. Лицемерно и криминално.
Прибегао је, такође, стереотипима да опише народ који га је изабрао. Етнички стереотипи, груба и непрецизна упрошћавања стварности, каткад у себи садрже и зрно истине, али су, по правилу, далеко од целовите истине. У идеолошком погледу служе империјалним силама да правдају освајања, а домаћим моћницима да развласте и потчине сиротињу рају. Управо их због тога империјалистички идеолози и домаћи олигарси користе.
Балканистички стереотипи се употребљавају да се Балканци уопште, а у последње време нарочито Срби, прикажу као пијани насилници и ленчуге, нереду и кавги склони. Треба их научити реду, раду и дисциплини свим могућим методима. Овакав балканистички дискурс настао је у империјалним круговима и плански се ширио вековима. Несрећа је што су га често прихватали и сами Балканци, желећи да се прикажу „Европљанима“, посредством ниподаштавања комшија као „Балканаца“. На тај начин су они сами терали воду на империјалистичку воденицу, а онда би остајали без хлеба, пошто су своју воденицу, након што су преварени или тучени, продали за мале паре. Империјализам их је прво развластио, па капитализам запослио, навукао им пелене, говорећи им да мало и слабо раде, плаћајући их тек толико да могу да преживе, те дођу на посао и сутра. Држава ту служи као испомоћ богатим капиталистима: доноси законе против интереса већине сопствених грађана а у њихову корист; дели им субвенције; нормализује нечовечно поступање као нужно за успех предузећа и напредак државе, а ако се радници побуне, ето претњи и насиља.
Већ виђено, али је председник Вучић, као и обично, унео вишак ревности, па вели да је спавање „свакако највећа грешка овог нашег доба и наших живота“(зашто ли га мучи несаница?), па треба очекивати и забрану сн(ов)а.