ПРОМЕНЉИВЕ СТВАРНОСТИ
Бијенале уметности у Венецуели
Позивајући се на античку трагедију односно на библијске стихове, грчки и израелски уметници у својим павиљонима овогодишњег Бијенала отварају кључна питања данашњице – избеглиштва, расељавања, друштвене политике, глобалне климе
Лабораторија дилема (Laboratory of Dilemmas) је наративна инсталација у форми лавиринта базирана на две паралелне приче: серије аудиовизуелних записа медицинског експеримента који отвара дилему очувања новопронађених ћелија, уз паралелну причу Есхилове трагедије Хикетиде (Прибеглице), и дилеми коју дело истиче: сачувати странкиње (прибеглице) или гарантовати сигурност грађана.
На први поглед тешко је разумети везу између ове две приче, али се полако паралелне нарације отварају једна ка другој и спајају у једну, у пренесеном значењу. Site-specific пројекат путем метафоре отвара питања данашње претње избегличке кризе, као социјалног проблема европске заједнице а и шире.
Хикетиде од Есхила је први књижевни текст у историји који отвара питање избеглица које траже азил у другој држави. Странкиње су побегле из Египта како би избегле удају за своје рођаке. Стижу на Аргос где моле краља за азил. Пред краљем се отвара велика дилема: ако прихвати странкиње ризикује промену равнотеже у држави, на националној и религијској основи, која би вероватно проузроковала рат са Египћанима. Међутим, ако им не пружи помоћ, та одлука ће утицати на нове свете законе о гостопримству који су тек успостављени, и срушиће њихов статус људских права.
Laboratory of Dilemmas илуструје дилему трагедије преко низа исецканог недовршеног документарца једног старог медицинског експеримента. Један грчки научник, крајем шездесетих реализовао је медицинско истраживање и снимао је многобројне фазе експеримента. Током снимања камером, он објашњава свој експеримент описујући га кроз тему дилеме из трагедије Хикетиде од Есхила. У последњој очуваној фази видео- снимка, сазнајемо да су научници изненада пронашли групу нових ћелија, различитих од оних које су анализирали до тада. Ове нове ћелије су биле рањиве изван старе ћелијске културе, али су показале и отпорност организације са старим ћелијама.
Причу полако схватамо док шетамо у лавиринту и заустављамо се пред екранима видео-снимака документованог медицинског експеримента. Архитектонско решење лавиринта повезано је са темом дилеме и на занимљив начин ствара физичку игру са већ постојећом зградом павиљона. У тами мрачних ходника, сваки посетилац проналази наративни детаљ који саставља у велику слагалицу ове приче.
Да ли је требало да истраживачи оставе да се нове и старе ћелије организују, са могућношћу да нове постану издржљивије и тиме спремне за нове анализе? Или је требало да спрече било какву интеракцију између ћелија, изоловањем нових ћелија и остављањем да изумру како не би утицале на ћелије које су се до тада анализирале?
Прича је приказана у деловима, у форми аудиовизуелних записа или преко звучника, а дилема остаје отворена до последњег видео-снимка где су ангажовани глумци: Шарлота Ремплинг, Гиоргиос Котанидис, Лазарос Георгакопоулос, Полyдорос Вогијацис, Кора Карвоуни, Панис Калофолиас, Рена Кyприоти.
Тако Laboratory of Dilemmas одсликава дилему из грчке трагедије кроз серију недовршеног документарца научног експеримента.
Аудиовизуелна инсталација истражује границе науке и уметности, истине и лажи, веродостојне репродукције стварности и њене наративне реконструкције. Простор између првобитне дилеме (социополитичке сфере трагедије) до узвишене дилеме која се бави моралним питањем науке и етике чине наративну структуру овог пројекта. Георгес Дривас ствара симетричну аналогију питања којима се бави друштво Аргоса: одбацити „странца“или очувати „домаћина“?
Есхил је подигао питања која су више него икад повезана са данашњим актуелним темама везаним за промене мигрантске кризе у интернационалном геополитичком пејзажу.
Простор је подељен у три нивоа: Горњи, Доњи ниво и Затворена соба. Публика пролази најпре кроз Горњи ниво где може да види лавиринт одозго, и где причу повезују само видеоснимци научника који објашњава свој експеримент. Доњи ниво је тежи за обилажење, јер се ради о правом лавиринту, где су једине смернице танка неонска светла и звучници у којима чујемо научника у разговору са својим сарадницима. Затворена соба је простор отварања политичке дилеме: приказана је дискусија свих научника Института, где ће заједнички одлучити да ли ће одбацити „странца“тј. новорођене ћелије.
Дилема коју отвара пројекат изазива посматраче да покрену питања повезана са аналогним причама и са историјском садашњошћу. Посматрачи су позвани да активирају своје искуство у светлу грађана глобализованог света. Садржај дискурзивне нити, Георгес Дривас допуњује архитектонском формом у облику лавиринта као метафоричног простора који узрокује константну дилему. Несигурност која се отвара као питање одређује наше искуство као посматрача: да ли смо саучесници стварним догађајима или њиховом презентацијом? Где је граница између документа и његове симулације? У стању збуњујућег контекста, публика наставља да поставља питања шта је чула и видела и да се пита о природи истинитости.
Модернистичка форма израелског павиљона датира из 1951. године, када је тако млада новонастала држава тек кренула у потрагу за националним идентитетом. Жеља да се учествује на венецијанском Бијеналу стимулисала је државу да осмисли занимљиву архитектонску форму овог павиљона. Целокупан модернистички и технолошки развој који је тада захватио Израел, постао је шизофреничан,
као што је и данашња геополитичка свакодневица. Уметник Гал Вајнштајн осмислио је инсталацију за овај павиљон, улазећи у дијалог не само са архитектуром павиљона него и са историјом јеврејског народа.
Наслов Sun Stand Still или Стани Сунце потиче из библијске приче Савез петорице аморејских краљева и освајање јужне Палестине (Књига о Јошуи 10,1-13,14). Јошуа зове помоћ с неба да би успео да победи у рату против Аморејаца, „Онога дана када Јахве предаде Аморејце синовима Израеловим, обрати се Јошуа Јахви и повиче пред Израелцима: Стани, сунце, изнад Гибеона, и месече, изнад долине Ајалона!“
Овај стих подстакао је уметника Гала Вајнштајна да осмисли просторну инсталацију сачињену од више пројеката. Moon over Ayalon Valley: при уласку у павиљон примећујемо цртеж великих димензија једне долине у бојама, са брдима и пуним месецом. Месец мирно стоји док чека сунце (назив изложбе) да би Јошуа могао да победи у рату и постане први краљ Израела. Месец чека изнад долине Ајалон, док сунце стоји изнад града Гибеон. У физичком смислу сунце и месец су постављени паралелно један наспрам другог на два паралелна зида павиљона.
Вајнштајн узима праву фотографију долине Ајалон коју увеличава и допуњује цртежом Месеца. Да би победио у рату, Јошуа се директно обраћа сунцу, чиме оличава мегаломанију човека над природом. „И стаде сунце и заустави се месец све док се није народ осветио својим непријатељима. Не пише ли то у књизи Праведника? И стаде сунце насред неба и није се нагнуло ка западу готово цео дан.“Стих оличава данашњу политику Израела и променљиву стварност свакодневног живота. Заустављање времена виђено је одувек као једна од човекових утопистичких жеља.
Уметник тако отвара питање да ли је Јошуа поступио претенциозно, питавши сунце директно да стане и да ли тај акт може бити повезан са данашњом политичком климом Израела. Да ли је вера у том смислу променила перцепцију стварности?
Осим обојене илустрације, наша чула обухватају друга питања. Јак мирис у павиљону устајале буђи је први детаљ који публика примећује. При уласку у павиљон чини нам се као да смо ушли у напуштено место, које је човек оставио вољно, или му се отело контроли. Jezreel Valley in the Dark или Долина Језреел у тами, назив је инсталације гљива и буђи. Рад у процесу, инсталација која расте током седам месеци изложбе је простор у ком уметник оставља течност кафе са шећером, које су створиле бактерије и микробе у фази интеракције, тренутно ван његове контроле. Он тај процес назива пасиван узгој, да би га оставио плодним и дао могућности за нову органску вегетацију. Поље буђи се храни ћелијама у венецијанском ваздуху, али и микробима које доносе посетиоци. Поље буђи је извор јаког мириса које одмах збуњује посетиоце. У овом случају, уметник се концептуално бави питањем пољопривредног рада, као једним од првих човекових технолошких развитака.
Затим настављамо обилазак до инсталације Marble Sun (мермерно сунце), која представља мозаик израелског мошава. Подна инсталација је сачињена увек од типичних материјала градова у којима је постављена. У овом случају, уметник користи италијански мермер. Мошав је термин који означава насеље или село. То је врста пољопривредне задруге која је састављена од више засебних фарми. Прве мошаве су насељавали социјалистички ционисти који су имигрирали на територије данашњег Израела почетком 20. века. Ова насеља слична су кибуцима, али дају предност колективном раду. Фарме мошава имају организацију приватне својине, али су гајени производи равномерно распоређени. Постоји и пореска заједница којој све породице равномерно плаћају порез. Тиме се ствара меритократски систем, а ова форма живота била је смишљена да би се јеврејски народ, који је вековима живео распршен по свету, напокон вратио у „обећану земљу“имајући јаку везу с природним амбијентом. И дан- данас постоје многи мошави.
Последњи спрат увеличава велика скулптура ракете у отпуштању под називом Ел Ал.
Ова реч на јеврејском значи ка горе, ка висини. Скулптура Ел Ал може да се интерпретира на више начина. Ел Ал је име израелске авио компаније. Скулптура представља ракету у полету, залеђену у милисекунди приказану на реалистички начин. „Залеђени“дим обухвата читаву просторију последњег спрата, а ракета се уздиже ка крову павиљона, готово изнад подне инсталације долине Језреел. Залеђена ракета у времену, подсећа на склоп свакодневних околности земље у којој је актуелна политика врло драматична. Са друге стране, ракета у полету нас враћа на почетак новог миленијума и трагичан терористички напад на Куле близнакиње. Да ли Вајнштајн залеђује простор израелског павиљона у постапокалиптичкој сцени која чека своје спасење? Или нас уметник враћа на размишљања почетка новог века, подсећајући нас на стање деградације у којој се налазимо?
Оно што уметник очекује је да будемо знатижељни у простору, да будемо збуњени мирисом буђи, да се питамо шта је уметнички поступак, а шта је постало ван контроле... Уметник ради са различитим материјалима органског и неорганског порекла, због чега од нас очекује радозналост да дотакнемо скулптуре. Вајнштајн не исказује своје политичко становиште везано за савремени живот, већ жели да истакне парадоксе са којима живимо.
Човек је развио технологију до екстремних граница угрожавајући
Да би победио у рату, Јошуа се директно обраћа Сунцу, чиме уметник оличава мегаломанију човека над природом
природу и покушавајући да је укроти. Дошао је до стања деградације и аутодеструкције. Сензитивно искуство у овом пројекту ствара стање шизофреничности: шта је реалност а шта извештаченост, шта је под човековом контролом а шта излази из сфере контроле, шта се претвара у аутодеструкцију...
Гал Вајнштајн мења перцепцију времена путем илустрације замрзавања небеских тела и ракете у полету, али и успорења времена стварајући пасиван узгој буђи и гљива у спором процесу њиховог раста. Деградација и регенерација су две перспективе овог „напуштеног“места.