НОВА ДИМЕНЗИЈА УМЕТНОСТИ СЛОБОДЕ
Након четврт века скоро непрестаног раста и развоја, некада „обични“музички фестивал из централне Европе зацементирао је статус можда и највећег музичко-забавног дешавања
На почетку куриозитет: само један извођач је у, иначе пребукираном распореду фестивала, био замољен да свира три године заредом, односно чак пет од последњих
седам година. У питању је Горан Бреговић, за чији је Оркестар за свадбе и сахране увек резервисан главни „слот“на World Music бини – 21.30 неког од дана викенда, овога пута у суботу. Ако сте икада били на Сигету, где је Бреговић омиљени гост и често једини представник Србије, овај податак не чуди. Углавном једини који успева да иначе опуштену атмосферу на бини посвећеној етно-музици разних земаља доведе до усијања, такође је и једини музичар за којег је извесно да ће напунити простор испред ове бине и навести мултикултуралну рају да маше, скаче, прави возиће и трчи према бини кад чује трубе. Уопште, усхићење људи са свих страна света (фестивал је прошле године имао посетиоце из 102 земље) док Бреговић са осмехом прелази из Едерлези у Калашњиков одличан је показатељ истинских квалитета Сигета, односно радости и одушевљеног упијања нових и различитих искустава које вам овај величанствени фестивал омогућава.
Вратимо се неколико дана уназад. У среду, 9. августа, Обудаи острво, лоцирано свега пет станица надземним метроом од центра Будимпеште, јубиларни 25. пут отворило је врата за предвиђених 500.000 посетилаца из преко 100 земаља. Овакав јубилеј и импресивне бројке дошле су као производ јединствене визије оснивача Кароља Герендаја, човека који је од малог студентског фестивала насталог 1993. успео да начини сопствену верзију стварности и седмодневни, потпуни бег од дневних брига у више од 1.500 културних и забавних садржаја раштрканих на преко 108 хектара пошумљеног острва на Дунаву.
Свашта је Сигет „преживео“да би постао културни гигант какав је данас; примера ради, 1994. су наступали музичари са оригиналног Вудстока, а млади фестивал који су организовали студенти и љубитељи музике у слободно време четири године није могао да надокнади губитке. Од 1996. до 2001. је главни спонзор био Пепси, уз који Сигет почиње да расте и привлачи извођаче као што су Дејвид Боуви, Иги Поп, Oasis, Faithless, Foo Fighters… Догађај се од 2002. осамостаљује и почиње експоненцијално да расте, а отприлике 2006. поприма особине несвакидашњег културног дешавања које и данас има: успостављају се бине за оперу, џез и блуз и креће диверзификација немузичких програма. Ове године су бројке јубилеја импозантније него иначе – буџет од 22 милиона долара, уз више од 1.500 музичких и других културних програма распоређених на 50 бина и посебних простора. Ко се икада обрео на Сигету, или макар познаје некога ко је био, добро зна да се број и квалитет сензорних искустава током тих седам дана не могу лако препричати. Превише је садржаја, идеја и могућности накрцано у ову јединствену фешту. Заправо, већ деценију уназад је извесно да ниједно културно дешавање на планети не нуди оволико програма за забаву и едукацију.
Када пређете преко моста украшеног платнима на којима пише „добро дошли“на разним језицима и закорачите у једну другачију, веселију стварност, макар и привремено, импозантна главна бина испред које стаје близу 60.000 људи, шатра А38 резервисана за алтернативну и рок музику, неколико бина за извођаче електронске музике и World Music бина на коју Бреговић има тапију, само су почетак онога што ћете имати прилику да спознате и искусите. Оперски певачи и улични свирачи, пантомимичари, „музејска четврт“, више од 60 уметничких инсталација, акробате, циркусанти, шатори за јогу, турнире у шаху, пикаду, покеру и друштвеним играма, биоскоп на отвореном, шатор за стендап комедију, простор за предавања невладиних организација, радионице за инклузију људи са инвалидитетом и ЛГБТ особа, велика плажа на Дунаву са одбојком на песку, Хунгарикум шатра у оквиру које се представља мађарска култура кроз векове, простор са кацигама за виртуалну реалност, шатор за венчања, све ово, и много више од набројаног, чини Сигет јединственим, скоро неописивим искуством. Није ни чудо што десетина хиљада кампера који постављају шаторе по читавом острву углавном не излазе назад у „стварни свет“током читаве недеље.
Све је то само добар бизнис, неко би рекао. Заправо, истина је далеко од тога. Сигет Културни менаџмент, са око 60 запослених који раде на организацији фестивала током читаве године, практично никада није остварио профит већи од пар стотина хиљада америчких долара. Само 2008. су успели да зараде пола милиона, док су, рецимо, 2011. били на нули. До данас профит никада није био већи од неких три, четири одсто уложеног и када Герендај одлучно каже да његовој организацији зарада није битна,
тешко је не поверовати му. Колико год слоган „уметност слободе“звучао као банално опште место, у случају овог дешавања поприма нову димензију и одише искреношћу и најбољим намерама.
Ипак, уз сву добру вољу за едукацијом младих и уникатном приступу организацији, музика остаје примарни разлог многих за долазак на острво. Приметно је да је у протеклих пет година фестивал на главну бину почео да доводи све више ди-џејева и поп звезда, неки би рекли науштрб рок извођача, али ово треба приписати нужди и смени генерација, односно методи привлачења нових, младих посетилаца и поспешивању продаје карата. Тако су ове године као главни извођачи дошли Пинк, Виз Калифа, Касабијан, Маклемор & Рајан Луис, The Chainsmokers, Major Lazer и Димитри Вегас. Првог, односно нултог дана фестивала, главно дешавање је било „усељење“многобројних кампера који су се отимали за места што даља од гужве и буке, али и наступ америчке поп диве Пинк. Алиша Мур, како јој је име, одушевила је близу 50.000 присутних својим добрим гласом и лежерношћу атипичном за познате поп певачице. Увек забавна и провокативна, поврх туцета хитова из 15 година дуге мејнстрим каријере, Американка је у пратњи Џастина Дерика на акустичној гитари испоручила и феноменалне обраде Me and Bobby McGee Криса Кристоферсона и Babe I’m Gonna Leave You Џоан Баез.
Други и трећи дан обележила је некарактеристично слаба посета и можда и најмањи број посетилаца пред главном бином у скоријој историји фестивала. У четвртак је млади Британац Том Одел „унапређен“од свог наступа под А38 шатром на термин на главној бини, испред које су се ројиле одушевљене тинејџерке. Иако му музика спада у домен певљивог попа, умешност свирања овог џез пијанисте и младалачка енергија којом одишу његове нумере о љубавним јадима „загрејали“су публику за један мало жешћи рок наступ, односно Бифи Клајро. Жестока шкотска тројка која се публици већ представила 2013. године окупила је око 15.000 обожаватеља и пружила још једну савршено продуцирану свирку, док је звезда вечери, репер Виз Калифа, озбиљно подбацио. Иако је окупио највећу масу, Американац је на бину изашао у пратњи ди-џеја који је пуштао матрице, а сам је углавном махао рукама отприлике у ритму битова и ту и тамо мумлао риме. На крају вечери је највећи утисак било присуство Ештона Кучера и Миле Кунис у публици.
Петак је такође обележила изузетно слаба посећеност, макар наступа на главној бини. Шведски попрок састав Мандо Дијао одушевио је око 5.000 најупорнијих, који су се испред главне бине сјатили упркос врућини. Журка се наставила уз енглеску електро четворку Рудиментал, иначе ауторе неколицине највећих радијских хитова протеклих година. Иако је маса почела да се скупља уз њихове агресивне, али певљиве матрице, практично сви су се „разбежали“када се појавила једна од звезда вечери, икона рок, блуз и фолк сцене, Пи Џеј Харви. Иако је Харви пружила генијалан наступ, прошаран фантастичним изведбама деветорице пратећих музичара, међу њима саксофонисте и виолинисте, у публици је било свега неколико хиљада људи, незапамћено мали број када су у питању главни извођачи. Упркос свему, острво је све време врвело од људи, те се стиче утисак да није опала сама посета, већ да је викенд на Сигету данас ипак резервисан за поп музичаре које можете чути свакодневно на радију и да омладина која долази да би се проводила уз „највећу журку на отвореном“ипак не жели да петком увече слуша алтернативну музику.
Ситуацију су донекле извукли фантастични Kasabian, радо виђени гости. Енергична екипа из Лестера која се распитивала за учинак свог локалног фудбалског тима (то вече су изгубили 4:3 од Арсенала) још једном је показала зашто су међу најбољим фестивалским бендовима данашњице. Током читавих сат и по држали су публику у трансу; певач Том Мијан и гитариста Серђо Пицорно стално су се смејали, разговарали са присутнима и сваку песму изводили као да је највећи поп хит који сте икада чули. Тек у суботу се острво поново напунило до тачке закрчења, а најпопуларнији бели репер данашњице, Маклемор, приредио је врхунску забаву и прегршт друштвено одговорних текстова. Симпатични Американац је током читаве вечери прозивао Доналда Трампа и говорио о нужности љубави, прихватања и мира – стандардна прича за многе музичаре на фестивалима, а и што да не, није да нам је колективно стање духа беспрекорно.
Маклемор је читаве вечери прозивао Доналда Трампа и говорио о нужности љубави, прихватања и мира