СПАСАВАЊЕ КОМШИЈСКЕ КРАВЕ
ЗАБРИНУТОСТ У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ ЗБОГ СИТУАЦИЈЕ У ВЕНЕЦУЕЛИ
Јужноамеричке државе брину да би се, после последње размене претњи између Вашингтона и Каракаса, свака ескалација кризе неминовно прелила преко венецуеланских граница
Дијего Марaдона - који је уз покличе „Живела револуција!“поручио да је спреман и да обуче униформу и бори се против „империјализма“- ускоро би могао да добије прилику да униформу стварно и обуче. Само који дан после ове изјаве аргентинске фудбалске легенде, амерички председник Доналд Трамп изразио је забринутост због кризе у Венецуели - штавише, толико велику забринутост да је најавио да није искључена ни војна интервенција. А све у циљу решавања кризе.
Николас Мадуро, председник Венецуеле, можда има подршку непоновљивог Марадоне, али против себе има не само Вашингтон, него и дванаест држава Латинске Америке чији су представници у Лими потписали декларацију којом се подржавају санкције Венецуели које је увео Трамп. Истовремено, земља је суспендована из чланства у Меркосуру, заједничком јужноамеричком тржишту, осуђен је „слом демократског поретка“и обнародовано ускраћивање подршке управо оформљеној „нелегитимној скупштини“у Каракасу. Потписници ове декларације - међу којима су све кључне латиноамеричке земље Бразил, Аргентина, Чиле, Колумбија, Мексико, Панама, Перу - упозорили су Мадура да мора да одступи.
Ипак, ни међу њима Трампове претње нису дочекане с одобравањем. Управо је блок Меркосур реаговао да заштити своју суспендовану чланицу, а у томе је најгласнији био Педро Пабло Кучински, перуански председник - иначе амерички савезник и један од Мадурових највећих критичара - који је изјавио да је Трампова претња противна принципима УН. Мексико
и Колумбија подржали су га сличним саопштењима.
Венецуела је заиста на ивици грађанског рата. Демонстрације трају од априла, до сада је у сукобима са владиним снагама погинуло најмање 125 људи, стотине су повређене, хиљаде напустиле земљу, али америчку интервенцију нико не жели, јер је јасно да би се у случају ескалације сукоб лако прелио преко венецуеланских граница.
Што се тиче самих грађана, ту је ситуација нешто компликованија. „Гладни смо“, пише на зидовима Каракаса, али опозиција, без обзира на све, није довољно јака да придобије убедљиву већину. Она је испливала као снага која жели да поврати позиције у ситуацији када се земља економски распада, али није извесно да може да добије и гласове оних који, истина, не желе Мадура, али ни повратак на оно што је пре 18 година социјалистичка влада збрисала са политичке сцене. Сећање на Уга Чавеса, који је на власт дошао уз оптимистичке прогнозе да ће земљу потпуно опоравити, успоставити социјалну правду и једнакост и направити заједнички социјалистички фронт са Боливијом, Еквадором, Колумбијом и Панамом, још је јако.
Чавесов „социјализам 21. века“јесте у ово столеће ушао на велика врата. Тада је све обећавало. У Бразилу су на власт дошли Луис Инасио Лула да Силва и његова Радничка партија Бразила, који је увео програме против искорењивања глади, смањио сиромаштво и кога је на крају другог мандата амерички Тајм прогласио за најутицајнијег лидера света. У Боливији су Ево Моралес и његов Покрет за социјализам држали власт током два председничка мандата. У Еквадору је Рафаел Кореа, „хришћански левичар“, такође покренуо социјалне програме, увео реформе у нафтну индустрију и прикључио се Чавесовој Боливаровој алијанси. У Уругвају је Хосе Мухика, чувени „најсиромашнији председник на свету“, показао како се ипак може владати а не подлећи корупцији.
Венецуела је притом била најуспешнија, најбрже се развијала, постала боље место за живот за милионе оних који су добили приступ здравству, образовању, социјалним програмима; у једном тренутку је, према проценама УН, била трећа на свету по брзини раста.
Али испоставило се да је влада немилице трошила, без превеликих планова и без мере. Давало се онолико колико је и где било потребно. Тим путем наставио је и Мадуро који, осим чињенице да га је за наследника изабрао лично Чавес, није имао много тога да понуди.
Када је пала цена нафте, тог основног извора зараде (нафта чини 96 одсто венецуеланског извоза), почео је распад. Мадурова влада није имала одговор на кризу, тако су, док је прошле године инфлација расла и већ достигла 700 одсто, повећане минималне зараде и то за 20 одсто, па крајем године за још 30 одсто.
Цена нафте опала је и наставила је да опада и на видело је изашло све што је до тада новац могао да покрије. Економија, која је многе извукла из беде и пружила им шансу за бољи живот, није била одржива. Осим тога, корупција је појела велики део новца, испразнила касу и руинирала државу. Прошле године испоставило се да је 70 милијарди долара нестало из јавних институција, од чега 11 милијарди из националне нафтне компаније ПДВСА. Одговор на питање које су они постављали када су долазили на власт - „Где је новац?“- сада је пред овом владом. Огрезли у корупцију, ослоњени само на нафту, без озбиљнијих планова за случај поремећаја на тржишту, без одступнице, политички лидери нашли су се пред задатком који не могу да реше.
Вашингтон, који је с нервозом посматрао успон социјалистичких система у Латинској Америци, али је истовремено остао највећи купац венецуеланске нафте - од кога ова земља инкасира око десет милијарди долара годишње - сада је решен да помогне опозицији и сруши Мадура. Питање је, међутим, шта би такав сценарио донео Венецуели, а и целом региону.
Колумбија, рецимо, има више него довољно разлога за бригу. Влада у Боготи је потписала историјски споразум са Револуционарном армијом Колумбије (ФАРЦ) о разоружавању, заузврат бивши герилци треба да се укључе у цивилни живот уз мноштво уступака. Али све је то и даље неизвесно. А остале су и друге герилске групе, попут Националне ослободилачке армије (ЕЛП), за које је свака криза попут ове у Венецуели идеална за регрутовање нових чланова из пограничних подручја.
Колумбијски председник Хуан Мануел Сантос посетио је Кубу, најпоузданијег Мадуровог савезника, у покушају да се пронађе начин за смиривање сукоба и договор власти са венецуеланском опозицијом, али није имао успеха. Он није једини који стрепи од догађаја у Каракасу и њихових могућих последица, али Хавана свакако није место где треба тражити подршку за смену социјалистичких лидера - нарочито када је алтернатива повратак на оно што им је претходило.
Судбина Венецуеле постала је тако најважније питање за цео регион. Зато када Мадуро поручи Трампу да, „ако насилне снаге пуне мржње униште Венецуелу, Средоземно море неће бити ништа у поређењу с Карипским морем - са хиљадама, чак милионима Венецуеланаца који ће се упутити ка САД“, а његов син и имењак Николас да Америка може да очекује узвратни ударац - „Освојили бисмо и Белу кућу“, изјавио је - то можда не плаши превише Вашингтон, али веома плаши јужноамеричке државе.
Дошло је дотле да САД више не искључују могућност војне интервенције