Хајде да их упокојимо ако су то заслужили
Да ли је одбрана радних права само ствар „професионалних“синдикалаца и зашто на првомајском протесту није било професора, уметника и новинара
Деценије активизма у синдикату Независност и истраживања на ФПН утврдили су ме у уверењу да прича о томе да синдикати у Србији више ничему не служе, сем можда интересима и ситним привилегијама сопствених руководстава, није кључна за разумевање положаја, улоге и (не)моћи синдиката. Своје темељне разлоге они имају у четири деценије примењиваној неолибералној стратегији потискивања синдиката и увећања неједнакости и егистенцијалне несигурности грађана. Уосталом, и страни експерти
су констатовали да се између раста неједнакости, прекарности рада и опадања моћи синдиката може ставити знак једнакости.
„Бламирање“синдиката и њихово узајамно оптуживање је важна карта и путоказ за разумевање менталитета и понашања на јавној сцени на којој важи правило: јавне врлине и приватни интереси и пороци. Последично, раширена свест о немоћи синдиката и губитак поверења у њих - а поверење имате ако вам верују да говорите истину, да сте у стању да испуните обећања и да се понашате
у складу са разумевањем правде и солидарности има разорне последице.
Управо зато, ако нам је до професионалног интегритета, истине и социјалне правде стало, крајње је време да о синдикатима проговоримо на бази аргумената. Полазна дилема је да ли имамо јавно доступне податке о структури прихода и трошкова синдиката, на основу којих би се могло закључити да ли они зависе само од сопственог чланства или постоје основане сумње да их посредно финансирају послодавачке и државне структуре?
Примера ради, да ли се из чињенице да лавовски део прихода од чланарине УГС Независност иде на закуп простора, може закључити да је овај синдикат икада, од оснивања 1991, био „кућно мезимче власти“. И које власти – Милошевићеве, ДС-а или Вучићеве? Да ли су можда мезимчићи слали своје на функције у Влади и министарствима или су неки други на разним листама седели у посланичким клупама и директорским местима? Ако смо били луди и глупи па нисмо, ко јесте и са којом ползом по запослене и грађане? Које су то онда „бројне и добро плаћене“функције у трипартитним форумима и њиховим одборима окупиране од представника овог и других синдиката? Да ли је то чланство и у којим случајевима водило издаји интереса запослених и прихватању наметнутих антирадничких законских пројеката и пракси?
Други сет питања је да ли синдикат, Независност рецимо, има демократске процедуре избора руководстава и могућност преиспитивања одлука? Да ли решење о ограничењу на два мандата на једној функцији колико-толико ограничава тенденцију вечитог кружења истих? Које то још организације имају овакво решење? Које то онда привилегије и синекуре може очекивати синдикално чланство - за разлику од чланова партија - ако подржи избор одређеног синдикалног вођства?
Трећи сет дилема везан је за питања попут оног може ли неко ко је образован, имућан и успешан у својој професији бити добар синдикалиста и искрено се залагати за достојанствен рад, редуковање сиромаштва и драстичних социјалних неједнакости? Или су такви унапред сумњиви и немају право на синдикалну надокнаду која битније не прелази вредност просечне зараде? Је ли политички унапред сумњиво и свако истицање од стране синдиката елементарне чињенице да се испуњење социјалних захтева не да раздвојити од њихових демократских политичких претпоставки, укључив приступ јавности? Или је то позив свим носиоцима власти на одстрел синдиката и оптужбе за политичку манипулацију? Наредни круг питања везан је за одговор на дилему имамо ли ми на делу заиста поделу на клијентелизму склона синдикална вођства и борбену базу или су деценије беде и страха од незапослености дисциплиновали и саме запослене и окренули их ка скупљању књижица странака актуелне власти? Најзад, да ли је одбрана радних и синдикалних права само ствар „професионалних“синдикалаца? У колони оних које смо са колегама из Савеза самосталних синдиката извели на првомајски протест готово да није било „селебритија“– професора, уметника, новинара… Или борба за веће зараде и мање неједнакости није и њихова борба. Што би рекли људи са Пешчаника – ако вам је добро, онда ништа.
Раширена свест о немоћи синдиката и губитак поверења у њих имају разорне последице