Кадија те тужи председник ти суди
У сукобу са неистомишљеницима власт све који не обожавају лик и дело лидера СНС проглашава криминалцима и убицама. Ако су те оптужбе тачне, правни систем би требало да похапси или њих, или оне што лажу
Пре два месеца у затворској болници умро је Милан Николић, који је крајем 2016. брзопотезно ухапшен и по налогу тужилаштва хоспитализован, јер је комшији послао СМС поруку, у коjoj је изразио неслагање са актуелном политиком. Тужилаштво, посебно оно за високи технолошки криминал, није било лењо ни у осталим случајевима када се на нечијој фејсбук-страници појављивала критичка мисао о Вучићу и његовим пријатељима, али ту је на волшебан начин престајало интересовање докле сме да иде слобода говора. И док се и те како знало да новинар Томислав Ловрековић не сме преко Јутјуба да обожаваоце премијера назове „култом помахниталог и поремећеног човека“и да се за то хапси исте вечери, некако је пропуштено да се исти аршин примени према онима који су Вука Јеремића прозвали због муслиманског порекла иако се ради о дискриминицији коју Устав најстроже забрањује. Не само да није било вести о хапшењима оних који су слали претње и увреде преко друштвених мрежа, него не знамо ни да ли су се надлежни органи уопште интересовали за званично саопштење Миленка Јованова на сајту СНС-а, у ком је упоредио Јеремића са Енвером Хоџом приписујући му „исту мржњу према Србима“.
Наравно, истрага се не може водити против Јеремића да би се утврдило његово национално порекло (Устав му гарантује да је „исти“које год да је нације), али се може водити да би се утврдило да ли је он или можда његова супруга шеф нарко-мафије у Србији, као што је својевремено саопштио СНС. Истрага се, такође, може водити
и против Саше Радуловића, коме је власт последњих година приписала толико кривичних дела да би му у нормалним земљама - да је стварно истина оно што говоре - следовале бар три доживотне робије. Уместо тога СНС у правилним интервалима пита Радуловића „колико су он и његова жена украли пара од грађана и ставили на рачун својих фантомских фирми, и колико су отпустили радника“, уместо да своје сумње и сазнања изложе тужиоцу.
У таквим ситуацијама тужилаштво је дужно да интервенише, каже за НИН пензионисани судија Уставног суда Зоран Ивошевић. „Није обавезно да неко поднесе пријаву, сасвим је довољно да у било ком медију виде такву информацију и да то разумеју као подношење кривичне пријаве. Не мора да постоји ни основана сумња, довољно је да постоје само основи сумње, што је блажа категорија. Некада је то код нас радио истражни судија, онда смо ми мало изменили правни систем, па сада то ради тужилац. То је додатни проблем имајући у виду да је правосуђе посебни орган власти и да је оно и независно и самостално, а тужилаштво само самостално. Због тога немам никакве сумње када кажем да је јавно тужилаштво подложно хтењима извршне власти, да ослушкује њене жеље и да тако поступа. И ако оно не реагује на такве изјаве, а и те како реагује на изјаве обичних грађана, онда имамо проблем јер не поступа у складу са Уставом по ком су сви грађани равноправни увек, па и пред органима“, објашњава Ивошевић.
А када нам већ тужилаштво шаље поруку да нисмо исти, јер нас не
чувају ни закон ни Устав већ они који га спроводе у складу са жељама и апетитима актуелне власти, онда ти апетити драстично порасту. И самим тим власт постане још бахатија, па без икаквих консеквенци може да оптужи било ког политичког неистомишљеника чак и да је убица.
Уосталом, како то изгледа и како се спроводи могли смо веома сликовито да видимо недевно, приликом деветог редовног скупштинског заседања када се посланик СНС-а Александар Мартиновић обрушио на Горана Ћирића из ДС због помињања напада на новинаре током инаугурације: „Оно што нам господин Ћирић дугује као одговор, то је зашто је ДС, односно зашто је режим ДС, у лето 2008. убио Ранка Панића само зато што је имао другачији политички став од њих“? А онда је на реплику Ћирића да то није достојан дијалог, појаснио не грађанима већ својој истомишљеници: „Надам се да сте приметили, госпођо Гојковић, да апсолутно никога нисам вређао, нисам чак ни тон повисио. Само сам питао зашто су убили једног човека који је имао другачији политички став од њих“. Маја Гојковић је и те како схватила поруку личне природе, па је на
инсистирање посланика Балше Божовића да изрекне опомену због таквих квалификација узвратила: „Кога је тачно назвао од вас убицом? Никога. Реците ми ви, ви ми помозите. Ви колегинице (обратила се Александри Јерков која јој појаснила - све нас - а затим наставила). А све вас? Докажите да је рекао да сте ви убица“.
Кривични поступак против убице Ранка Панића покренут је још 2014. и на оптуженичкој клупи се нашао припадник нишког одреда Жандармерије Никица Ристић. Оптуживати било кога из ДС за смрт Панића само зато што су тада били на власти било би исто као оптужити СНС зато што су припадници Жандармерије пребили браћу Александра Вучића и Синише Малог током Параде поноса. Међутим, колективна оптужба за убиство није исто што и уперити прст само у једног човека и три године га прозивати да је убица сопственог пријатеља, као што то власт чини у случају Саше Јанковића. Чак је и председник свих грађана прелудирао на тему путање метка и положаја тела, а његови навијачи су себи дозволили изливе попут „Саша Прангија Јанковић, изгледни убица свог најбољег пријатеља“, иако би нормална процедура била да са свим тим „доказима“које су прикупили оду до првог тужиоца. Или да их бар тужилац самоиницијативно позове и провери да ли само клевећу и узбуђују јавност или стварно имају нека нова сазнања, јер убиство не застарева.
На питање да ли се ради о „нормалној“процедури, Софија Мандић из Београдског центра за безбедносну политику каже да имамо озбиљан проблем ако председник државе сада већ по правилу износи у медије податке о томе да је учињена било каква малверзација или кривично дело, а да о томе није известио тужилаштво. „За непријављивање кривичног дела, лажно пријављивање и објављивање података из истрага – за све ово би Вучић и сам могао кривично да одговара. Међутим, он може да буде миран, не само због тога што је тужилаштво потпуно слепо на његово понашање, већ и због тога што он у потпуности контролише скупштинску већину и може бити сигуран да га ова институција неће лишити председничког имунитета. Такође, проблем представља и само тужилаштво које до сада никада није позвало јавне функцио-
нере да дају обавештења о наводно извршеним кривичним делима, о којима су говорили у медијима. Такође, тужилаштво има законску могућност да директно комуницира са јавношћу о питањима која су важна за све грађане, али се Републичка јавна тужитељка, која је надређена свим тужилаштвима и тужиоцима у земљи, четири године није обратила јавности. Све то омогућава председнику Србије и члановима његове странке да без последица у јавност износе које год податке пожеле“, закључује Софија Мандић.
То значи да „убицама“, „лоповима“и „наркодилерима“као једина могућност остаје приватна тужба за увреду и лутрија да ли ће добити судију који је већ покорно клекнуо пред режимом или је сачувао још мало интегритета.
На питање да ли је то решење, Саша Јанковић каже за НИН да су најподмуклији напади, које власт већ годинама преко својих таблоида пласира према политичким неистомишљеницима, израз много дубљег друштвеног и државног проблема него што је наношење штете нечијем приватном
угледу или части, или чак угрожавању његове или њене појединачне безбедности, како год да се појединачне жртве осећале.
„У нормалним демократским условима политичка борба нападом на личност је недопустива, али ’квака’ је у томе што смо ми престали да будемо нормално демократско друштво. Враћени смо у претполитичко доба и наш суштински проблем ипак је на нивоу личности, а не политике.
Дакле, не уништава Србију то што власт спроводи погрешан политички програм, нити је спас у томе да опозиција понуди бољи, који ће спроводити људи слични људима на власти, истим методама. Не, наш проблем није политички већ људски. Он проистиче из врсте личности коју Александар Вучић као магнет привлачи и окупља око себе и који врше насиље над нашом културом, владавином права, институцијама, над историјом, истином, личним и колективним достојанством... У рукама људи по којима је СНС с разлогом препознатљив и најбољи политички манифест ће се претворити у говор мржње, агресију, клевете, лажи – у сукоб”, истиче Јанковић.
Нема сумње да се говор мржње и агресија већ претварају у сукоб иако јавним простором не тече крв већ оптужбе да су сви који нису обожаватељи Вучићевог лика криминалци и да им је место у затвору. На тај начин се у пакету са криминогеном опозицијом нашла и новинарска струка, јер је председник оптужио сва новинарска удружења и све који су писали и говорили о Савамали да су за то плаћени. С обзиром на то да се ради о
За непријављивање или лажно пријављивање кривичног дела Вучић би могао и кривично да одговара, али он потпуно контролише скупштинску већину и може бити сигуран да га она неће лишити председничког имунитета Софија Мандић
кривичном делу, новинарска удружења су тражила од тужиоца да испита Вучићева сазнања и да, ако се испостави да нема доказе, казни њега. На то је Вучић иступио и рекао антологијску реченицу: „Не мора тужилаштво да ме испитује, сам ћу објавити доказе“. Не само да је тиме наставио своју праксу да када му се прохте сам скокне до полиције, прикачи се на полиграф и испита самог себе, иако нико за то није издао налог, већ нам је понудио и нови вид давања званичног исказа.
„У земљи у којој постоји подела власти и у којој носиоци јавних функција сносе одговорност за своје поступање, не би било могуће да било ко, па макар он био и председник државе, изјави да ће сам доставити податке о нечему о чему би требало да се води истрага“, објашњава Софија Мандић. „Председнику или било ком другом функционеру не би пало на памет да дели лекције тужилаштву
о томе које поступке треба или сме да води, свестан да ће за то сносити последице – политичке, правне или и једне и друге“.
Након овог само остаје нада да ће слична правила ускоро почети да важе и за све остале, бар док се поново не успостави правна држава. А до тада ће и сваки новинар, ако га неко од министара тужи, моћи да каже: „Ма нећу да дајем исказе пред судијом, све ћу објавити у нашим новинама, а ако треба скокнућу и до Пинка“.
А на питање како смо до овога стигли и у шта се претворила комуникација са властима, председник Независног удружења новинара Војводине Недим Сејдиновић каже: „Из таквог става је јасно не само какав однос има он или СНС према тужилаштву, већ и да намерно не разграничавају гране власти и да је код њих све то помешано. То и није нека новост, али је новост да то више не покушавају да прикрију, јер су вероватно на основу истраживања установили да грађани не знају како функционише демократски систем и шта је подела власти, али су склони ауторитаризму. Ту чињеницу они користе и то не само сада, већ смо имали низ примера у којима се извршна власт појављивала у улози и тужилаштва и правосуђа. Случај у Старој Пазови, када су на трибини непозната лица физички повредила представнике Иницијативе младих за људска права, управо је пример каоко се то ради: Вучић и Стефановић су се појавили у улози истражних органа, судије и пороте и завршили случај и пре него што је почео, а само се чекало да тужилаштво формално овери оно што су они установили и одбаци тужбу. То је начин да нам свима пошаљу јасно поруку, свим грађанима и свима нама које су прогласили за неку врсту непријатеља, да они држе све конце у својим рукама и да ће сви који се томе успротиве на разне начине бити кажњени, а да правосуђе неће предузети ништа да их заштити“.
Додатни проблем представља што у приватној држави једног човека све постаје приватно. Министарство унутрашнних послова је то постало још пре две године, када је своје ресурсе, укључујући и државне секретарке, ставило на располагање за блаћење опозиционих лидера. Докле то иде, недавно је демонстрирала Биљана Поповић Ивковић, када је Јанковића оптужила, без икаквих доказа МУП-а - у чије име је говорила - да је „албански лобиста и издајник“. А уз приватизовање тужилаштва и већим делом судства неподобним грађанима се као „утеха“нуди једино приватна тужба. Радуловић је покушао, али судски позивар две године није успео да нађе тадашњег премијера Вучића на адреси у Немањиној 11. Можда ће следећи утописта имати више среће.
Јавно тужилаштво ослушкује жеље извршне власти и тако поступа, уместо у складу са Уставом по ком су сви грађани равноправни Зоран Ивошевић