Закаснела осуда
ДЕСНИЧАРСКО НАСИЉЕ У ВИРЏИНИЈИ
Каже се да онај ко сеје ветар жање олују, мада се у стварности на удару олује најчешће пре нађу сви други него онај који је ветар посејао. Ни с Америком - заправо, с њом поготово - није другачије. Током читаве предизборне кампање, а неретко и после изборне победе, Доналд Трамп је свесрдно распаљивао најниже страсти једног специфичног слоја белих Американаца, подржавајући их у уверењу да су главни, ако не и једини узрок њиховог социо-економског опадања - у многим случајевима и пропадања - они други и другачији: пре свега имигранти и странци уопште, али заправо сви који нису налик њима. Оно што није било изречено, онима којима је порука била упућена остављено је сваком појединачно на тумачење; из тога је логично произашло да је Трамп подршку тада добио и од ноторног Кју-клукс-клана (ККК).
Консеквентно, нема места чуђењу што је прошлог викенда у Шарлотсвилу, у савезној држави Вирџинији - упркос благовремено проглашеном ванредном стању управо да би се лакше контролисало очекивано насиље - масовно окупљање белих расиста, неонациста и другог ККК полусвета резултирало сукобом с учесницима контрамитинга, у коме је четрдесетак људи повређено, док је једна учесница антирасистичког протеста погинула након што се у масу демонстраната залетео аутомобил (смртно су страдала и двојица полицајаца када се срушио хеликоптер из кога су надгледали дешавања). А још мање га има због тога што је круг - само за ову прилику - затворен Трамповим иницијалним одбијањем да експлицитно осуди расистички мотивисано насиље, мржњу и нетрпељивост: прво се огласио тек начелном осудом насиља „на многим странама“, да би тек накнадно и под огромним притиском јавности експлицитно осудио „расистичко зло“,
неонацисте и ККК. Скуп белих супрематиста је иначе организован у знак протеста због најављеног уклањања споменика генералу Роберту Лију у градском парку у Шарлотсвилу. Ли је у америчку историју ушао на погрешној страни; у Грађанском рату предводио је на крају поражене снаге Конфедерације и подржавао робовласништво (мада су се његови браниоци касније упирали да докажу да није), али је у јужњачким савезним државама његов херојски статус до данас остао неокрњен. А с Трампом у Белој кући, сад су, ето, и они најгори у Америци испузали на сунце.
зачетак својеврсног паралелног министарства спољних послова.
Изворно висока очекивања од доласка Тилерсона - рачунало се с тим да би, с искуством дугогодишњег директора мамутске компаније каква је Ексон мобајл, рад Стејт департмента, неизбежно бирократизован, могао да учини ефикаснијим - врло брзо по његовом ступању на дужност заменили су разочарање, конфузија и, на крају, апатија. Функционери министарства осећају се маргинализованим и потпуно искљученим из процеса доношења спољнополитичких одлука, а у понашању како Беле куће, тако и самог Тилерсона, виде намеру да се спољнополитичкој служби сасвим подсеку крила, наводи се у једној скорашњој анализи у часопису Форин полиси; док се у другој, у истом часопису, констатује следеће: „Уместо да Стејт департмент ојача, под Тилерсоном он постаје више налик министарствима спољних послова у Кини, Русији и Саудијској Арабији - бирократски апарат испуњен службеницима, али у коме је врло мало креатора политике, док истинска моћ државе почива негде другде, у близини чврсторукашког лидера, те војних и обавештајних служби“. Дошло је дотле да се - како је раније овог лета пренео Њујорк тајмс - дешава да на позиве страних амбасадора акредитованих у Вашингтону из Стејт департмента нико не узврати, па су они, немајући куд, почели да се обраћају Савету за националну безбедност. А речи „расуло“и „Стејт департмент“су у новинским чланцима као никад досад почеле да се појављују у истим реченицама.
Збива се, све у свему, управо оно што је, поред осталих, пре непуних пет месеци предвидео и НИН: да ће под Трамповом администрацијом вођење америчке спољне политике мало помало бити одузимано из руку професионалних дипломата и спољнополитичких експерата, и у све већој мери препуштено хировима једва урачунљивог шефа државе, те војнообавештајном комплексу, чије агенде - еуфемистички речено - по природи ствари нису баш увек у складу с начелима демократског поретка.
Ништа ново кад је Америка у питању? Можда. Али никада раније на челу САД није био неко попут Трампа. Ако то није разлог за бригу, онда не знамо шта јесте.