Вештица из излога
РОМАН
Када писац напише књигу о дадиљи оптуженој за убиство двоје деце – боље би му било да се касније, на некој од страница романа, обавезно спусти до Грчке. Лејла Слимани (Рабат, Мароко, 1981), актуелна добитница Гонкурове награде, то свакако чини. Јунаци иду на море, а читалац у дубинама приче налази скривене наслаге бајковитог и митског.
Француска књижевница зна да су бајке страшне и већ од првих редова, док описује млади брачни пар с двоје деце који ангажује необичну бебиситерку, у стилским играма потеже за речима принцеза, авет, кула од песка, урлик једне вучице. Алге, што плутају по језеру у Булоњској шуми, у ствари су „коса једне вештице која је изгубила све и сад се свети“.
Окрутна је приповест чије је темеље, како сазнајемо, списатељица пронашла у црној хроници. Како је црна хроника од својих почетака представљала „откривање“живота заборављених друштвених класа, напета драма отворила је питања емиграције, расизма и потлачених слојева. Мајчинства, грађења каријере, породице, себичности. Дискриминације, немогућости да се приуште ствари из шареног излога.
Незадовољство се претворило у мржњу, и лице дадиље Луизе, испрва налик мирном мору, постало је порцелан, језива глава лутке. На почетку обожавана, сада им је личила на утвару која дрхти на бледој јутарњој светлости.
Стан и играчке су запечаћени. Поступно, обазриво и вешто, Лејла Слимани довела је главну јунакињу романа Успавај ме (издавач Booka) до губитка разума. Играла се: један лик читао је кримиће, други је помињао лоше филмове страве и ужаса, али је зато она узела најбоља оруђа жанра и њима отворила утробу друштва.
Из пасуса у пасус, приче које дадиља прича деци полако су губиле драж; митска створења из њене маште постала су беживотна. Змајеви болесни, принцезе – сиромашне, али су зато оживела најкрвавија места из легенди.
Затворени су чудесни светови, мотиви вешто употребљени за изазивање језе и уверљивости. Њихово место заузела је стварност која, како каже приповедач, личи на маћехе што у бајкама остављају децу у шумској тмини.