Светле мрље социјализма

ПУБЛИЦИСТИКА

Временска дистанца и спознаја о дисконтинуитетима у развоју друштва олакшава увид у доба социјалистичке Југославије. У јавном дискурсу бледи оштра линија поделе између ригидних представника система и дисидената услед низа трансформација кроз које је пролазила та земља. Може се свакако говорити о различитим лицима Југославије и о томе како је појам друштвене имагинације декларативно обележен једнакошћу и солидарношћу трансформисан у либералну имагинацију. Пажњу заслужује и брзо одрицање од тог наслеђа иако се још увек крећемо кроз ту инфраструктуру.

У књизи Потрошени социјализам Бранислав Димитријевић се у највећој мери бави периодом омеђеним обзнањивањем самоуправљања и доношењем Устава 1974. године, који је од стране овдашње политичке елите касније означен као почетна тачка за распад Југославије. Димитријевић се првенствено фокусира на конзумеризам и друштвену имагинацију и разматра их кроз призму (популарне) културе.

Нелагода због друштвених неједнакости које су врло брзо регистроване у послератном друштву апсорбована је конзумеристичким стратегијама које су подржаване у оквиру социјалистичког система. Димитријевић јасно наглашава да су, на пример, нестанком АФЖ-а жене, макар и из делимичне позиције аутономног политичког организовања, преведене у поље традиционалне улоге, али овога пута „еманциповане“слободним креирањем угодне спољашњости.

Занимљиво је да је процес друштвеног раслојавања у социјализму на различите начине текао у појединим уметностима. Добар пример за то је филмска производња. У социјалистичким земљама је готово све до пада Берлинског зида у земљама „иза црвене завесе“постојала континуирана продукција музичких комедија са савременом тематиком. У Југославији је, међутим, после филма Љубав и мода уследио драстичан рез и овдашњу кинематографију је преплавио „црни талас“са периферијским отпадницима. Конзумеризам је пребачен у друге преноснике производа популарне културе.

Управо је овако издвојена и конституална позиција филма Љубав и мода за дефинисање социјалистичког грађанства (који је кроз музички скор Дарка Краљића у овом филму остао најдуговечнији) омогућила Димитријевићу да у анализи овог филма укаже на обједињавање популистичког хумора и визуелне модерности која стиже као одраз америчког конзумеризма провученог кроз италијанску оптику.

Социјализам је свакако функционисао на утопијским пројекцијама о бољој будућности. Статистика каже да је 1979. година била најбоља што се тиче прихода и могућности да се купи што више. То је уједно и тренутак када се губи ефективност даљих покушаја да се креира утопија и - у уметничкој производњи која следи - у све већој мери отвара имагинаријум тамних мрља социјализма (Голи оток, колективизација, притајени национализам…)

Димитријевићева књига Потрошени социјализам инспиративно је дело у којем се на концизан начин и уз обиље идеја отвара потреба за размишљањем о стварању „студија Југославије“. Не у смислу подлоге за креирање „југосфере“или подгрупе унутар Европске уније, већ бољег разумевања актуелног процеса везаног за склапање непосредног пакта аутократе са народом. И док утопијска имагинација цвета, већини се чини као да је све у реду, а када она нестане појавиће се већ нешто адекватно из неуништивог царства баналности.

Аутор се фокусира на конзумеризам и друштвену имагинацију, разматрајући их кроз призму популарне културе