Порука са пауновог репа
Или: ако на шареном перју лепо пише да је Јосиф Дрводеља само друго име за Мојсија, а мати Марија заправо Клеопатра, није ли се Света породица упутила Путем свиле до Индије и зашто би Мојсијев гроб био на планини Небо у Кашмиру, а гроб Исусов у кашмирском граду Сринагару
Због Безбожника запуцао сам чак до Ниша! Понестале, брале, паре на пола снимања филма. А не треба ми богзна која лова, много, много мања него што су многи у овој земљи дрпили. Чуј, некима мало што им држава даје триста хиљада евра. Мени, пак, треба десет пута мање да их све понизим са филмом коме ће и Рубљов бити до колена.
Поранио сам аутобусом из Беле Паланке док жега није почела. И стигнем у седам ујутру на нишку аутобуску станицу, кад тамо умало срце да ми стане! Не може, бре, да се дише од смога те једва докломпарам до нишке тврђаве. Седим на клупи у њиној ботаничкој башти и повратим, некако, душу. Јер, нежна су плућа брђана, она су навикла на Суву планину, а не на оно што у граду зову ваздух. А поред мене у кавезу један паун криче, виче, очигледно хоће нешто да ми каже. Али, авај, још нисам научио језик паунова, а имам то у плану. После дознам да је паун хтео да ми јави да Кустурица неће да се појави на нишким Филмским сусретима. Као, дечко није хтео да учествује у такмичарском делу фестивала јер је свестан да му Млечни пут не вреди ни по луле дувана. Захтевао је да му филм буде у ревијалном делу па још да се Моники Белучи плати авионска карта до Ниша, а ваљда и такси од нишког аеродрома. Е, па неће да може! Кина, Кина је за њега. Нека тамо залуђује Кинезе, док га не провале...
А паун и даље испушта крике и, гле, устремио се на мене са репом разапетим у очаравајућу лепезу. И само што ми не каже: „Погледај, слепче, шта на мом репу пише“. Као омађијан почнем да буљим у паунов реп. Кад тамо, поред свих омамљујућих шара лепо, на српском, пише: „Јосиф Дрводеља само је друго име за Мојсија, а мати Марија је, заправо, Клеопатра“! Протрљам очи, уплашим се да нисам пошандрцао, али на пауновом репу српска слова су, баш, упечатљива. Када је паун схватио да сам поруку са његовог репа прочитао, брзо је склопио своју лепезу и почео да кљуца траву у кавезу. Ах, да ми је неко причао да је опасно седети поред пауна и буљити у шаре његовог репа, том буразеру то никад не бих поверовао.
Изађем из ботаничке баште и шврљам стазама нишке тврђаве, а једна лепа плавојка, као пресликана Биља, препознаје ме и прилази: „Је л’ може један селфи?“Пристајем, а знам да ће ме то, код Биље, скупо коштати ако се тај „селфи“појави на неком фејсбуку, како грлим плавојку испред табле на којој пише Нишвил.
К. Г. Јунга, мог гуруа из Швице почиње да нервира моја кукњава због Безбожника па ће да ме укори: „Не кукај више! За почетак оснуј фирму! Нико ти неће дати паре на лепе очи! И нека се фирма зове Тара арт Видово! Видећеш паре ће, одједном, почети да ти падају с неба! Биће их толико да ће ти остати да снимиш филм и о Јосифу Дрводељи, то јест, Мојсију!“
Кломпарам кејом поред Нишаве којом је кроз Сићевачку клисуру исцурило Црвено море. У Библији лепо пише да се Мојсију море отворило код Паирота. Ах, како се све уклапа! Уосталом, није ли још млади Сигмунд Фројд написао да Мојсије није Јеврејин!? Није ли због те брошуре клечао на кукурузу и то у Бечу!? И ако је све тако, није ли се Света породица упутила Путем свиле до Индије трагом Александра Великог? Јер, зашто би Мојсијев гроб био на планини Небо у Кашмиру, а гроб Исусов у кашмирском граду Сринагару!!? А моја Црна ме мудро саветује: „Не трчи као ждребе пред руду! Освоји, прво, Оскара са Безбожником, а после ће све да буде лако. Могао си и то да прочиташ на репу оног пауна!“