НИН досије ИГРА У КОЈОЈ СВИ ГУБЕ
22
УСрбији после демократских промена 5. октобра 2000. судови у просеку годишње одреде 20.000 дана или више од 54 године неоснованог притвора. Само у првих шест месеци 2017. због неоснованог притвора држава је оштећеним лицима из буџета морала да исплати 375.590.500 динара или више од три милиона евра.
Од те суме, како кажу за НИН у Министарству правде, мањи део од 14.180.500 динара исплаћен је по одлуци њихове „Комисија за утврђивање штете и врсти и висини накнаде лицима неосновано осуђеним и неосновано лишеним слободе“, што значи по споразуму са грађанима, а преосталих 361.410.000 динара је исплаћено по правоснажним пресудама, када су особе које су биле у неоснованом притвору тужиле државу. Комисија, наиме, исплаћује накнаду на име нематеријалне штете због неоснованог притварања, а за евентуалну матери-
јалну штету надлежни су судови. Уколико грађанин који је био неосновано у притвору није задовољан понудом Комисије, за нематеријални део може да поднесе тужбу. Они који имају новца и времена да туже државу због неоснованог притвора по правилу добијају већу одштету.
У Комисији Министарства правде кажу да су међу критеријумима за одређивање накнаде за неосновани притвор прво дужина трајања, услови боравка у затвору, затим старосна доб, страх за сопствену будућност и будућност породице, породични и брачни статус, степен стручне спреме и занимање подносиоца захтева... Ту се још у обзир узима и да ли је оштећени пре тога осуђиван, углед који је раније уживао, однос средине према њему после притвора, тежина и природа кривичног дела које му је стављено на терет, интересовање јавности за кривични поступак који је вођен, и други фактори који утичу на тежину и трајање психичких болова.
Држава Србија, међутим, веома различито третира своје грађане када су у питању новчане накнаде за неосновани притвор. С друге стране, када неко не може да плати казну за прекршај или дуг са припадајућим каматама за утрошену струју или неке друге комуналне услуге, попут инфостана, његов дуг од 1.000 динара замењује се са даном затвора.
У пракси плаћања накнада за неосноване дане иза решетака постоје привилеговани, као на пример генерал Ацо Томић. Он је у притвору током 2003. био 100 дана због сумње да је био умешан у убиство премијера Зорана Ђинђића, а сведоци-сарадници су га означили као сарадника „земунског клана“док је био шеф војне обавештајне службе. Генерал је 2006. добио одштету од шест милиона динара, што је по тадашњем курсу одговарало суми од 700 евра по сваком дану проведеном у затвору.
С друге стране држава је заточеницима злогласних комунистичких логора на Голом отоку и Светом Гргуру дала понуду тек 2016, тачно после 60 година од њиховог затварања, од 700 динара по дану, што је мање од шест евра. Другим политичким затвореницима дата је понуда од 500 динара по дану затвора. Тако испада да је Томић, који је био у делу београдског Окружног затвора званом „Хајат“више од 100 пута вреднији држави него мушкарци и жене који су само због једне речи против комунистичког режима завршавали у својеврсним концентрационим логорима, у којима су монструозно мучени.
Апсолутни рекордер у висини накнаде кратко време је био Гвозден Гргур који је ухапшен 2008. у афери „грађевинска мафија” са тадашњим градоначелником Зрењанина, а садашњим министром привреде Гораном Кнежевићем. Гргур је провео годину дана у притвору, а Виши суд у Новом Саду му је априла 2016. доделио одштету од 145 милиона динара, не рачунајући камате са којима је износ који је добио достигао око 200 милиона динара. Та одлука по којој је Гргуру било додељено 3.310 евра по дану притвора је поништена, али поступак још није окончан. Како је образложио новосадски Виши суд, оштећеном је досуђено 948.000 динара по основу захтева за нематеријалну штету, док је материјална штета призната у износу од око 144 милиона динара. Међутим, новосадски Апелациони суд је променио ту одлуку. Одлучио је правоснажно да накнада нематеријалне штете због
Проблем са неоснованим притвором није само у висини одштете коју држава плаћа, већ и што се тако губи поверење у правосуђе
неоснованог лишавања слободе буде 1,2 милиона динара, док је одлука о накнади материјалне штете укинута и предмет је враћен на поновно суђење.
Накнаде за неосновани притвор после ослобаћајућих пресуда или одустајања од поступка исплаћују се из буџета Министарства правде. Ослобађајуће пресуде довеле су и до блокаде рачуна Вишег суда у Београду, када су августа 2015. стигле правноснажне пресуде за седам особа које су биле обухваћене поступком против „стечајне мафије“. За њих седморо трошкови кривичног поступка били су укупно 117.086.750 динара. Виши суд у Београду је тада саопштио да је рачун суда у блокади и да се због тога не могу исплатити ни зараде запосленима, нити намирити обавезе суда за стручне услуге адвоката, судских вештака, преводилаца, судија поротника... Суд није могао да плати ни рачуне за струју, воду, канцеларијски материјал... У овом поступку до сада је ослобођено 28 особа од њих 34 колико их је било оптужено, а суђење ни после 10 година није правоснажно окончано.
У извештајима Европске комисије стално се понавља констатација да се у Србији исувише лако одређује и продужава притвор. Са овом констатацијом слажу се и српски правни стручњаци са којима је НИН разговарао и као разлоге наводе лошу судску праксу, али и утицај политике. Адвокат Душан Слијепчевић, члан Савета за борбу против корупције, каже да се најчешће неосновани притвори одређују у поступцима који су везани за политику.
„Такви поступци се покрећу са сменом политичких власти, када нови гоне старе. Ти поступци су углавном везани за привредне махинације. Покрећу се са десетак година закашњења, када та особа падне на лествици моћи и утицаја. Све се своди на превелики утицај политике да се неко изузме од одговорности, а да се против неког води поступак иако нема доказа“, наводи Слијепчевић. Он напомиње да је политички утицај очигледан и наводи пример поступака за преиспитивање већ чувене 24 приватизације.
„Имали смо састанак са Александром Вучићем који је рекао да ће се формирати специјални тимови. Формирани су, али је њихов рок трајања био годину дана. Касније као председник Владе даје изјаву да су све спорне приватизације решене, а у том тренутку ниједна није била у том статусу“, каже Слијепчевић.
Некадашња председница Врховног суда Вида Петровић Шкеро наводи да са неоснованим притвором није само проблем у одштети већ и у губљењу поверења у правосуђе.
„Често се неосновани притвор одређује у случајевима привредног криминала. Почне се са хитним хапшењем без довољно доказа под притиском, претпостављам, политике. Онда почиње маратонски поступак који на крају резултира ослобађајућом пресудом. Тако Србија губи статус државе у којој постоји владавина права“, истиче некадашња председница Врховног суда.
Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду, наводи да су одређене историјске околности и инквизиционо наслеђе учинили да у српском правосуђу претпоставка невиности остане не много више од пуког начела без стварне судске заштите.
„Притвор је најдрастичније средство које је могуће употребити против особе која се још увек сматра невином, искључиво у циљу омогућавања неометаног одвијања кривичног поступка. Олако прихватање постојања оправдане сумње, потврђивање оптужнице и уопште гледање ’кроз прсте’ када је о довољности доказа реч једној страни у поступку, редовно доводе до вишеструке штете, од којих је неосновани притвор једна од најчешћих“, каже судија Мајић.
Он истиче да у претходне две деценије, један од најопаснијих, а недовољно видљивих утицаја долази из медија преко којих се ствара утисак да одређена особа читав ток поступка мора провести у притвору.
„У таквим околностима, поједине судије свесне своје недовољне заштићености од притиска, неретко одаберу линију мањег отпора. Резонују да је у таквим околностима једноставније одредити притвор него суочити се са одијумом јавности, који у крајњој инстанци може довести у питање и њихов положај. У оваквим околностима јасно је да политичари неретко користе медије као сопствени мегафон. Представљајући одређене људе као `монструме`, `криминалце`, `лопове` или `тајкуне`, они шаљу јасну поруку судству о томе какав третман за њих очекују. У условима неизграђености судске власти и суштинске зависности судства од извршног апарата, јасно је какве исходе је могуће очекивати“, наводи Мајић.
Због одређених историјских околности и инквизиционог наслеђа, у српском правосуђу претпоставка невиности остала је пуко начело без стварне судске заштите
Адвокат Божа Прелевић, такође, наводи да се неосновани притвори одређују најчешће у политичким предметима. „Да тужилац
има потпуну аутономију при одлучивању вероватно многи не би били ни оптужени. Имамо полицију која уради предмет по политичком налогу. Прича се надува преко медија, ухапси се више десетина људи, углавном због финансијских махинација. А цео предмет и пресуда зависе од финансијског вештачења, што је обично проблем”, објашњава Прелевић.
Он подсећа да је притвор само крајња мера да би се обезбедило нечије присуство током поступка, а да постоји више других мера, као што су јемство, „наногвица“, одузимање пасоша и редовно јављање полицији. Уместо тих других мера, међутим, очито је да се чешће практикује притвор, па и неосновани, а на крају се рачун и за то испостави пореским обвезницима, баш онима чији дуг од 1.000 динара може да се замени за дан затвора.