Само су једном губитници писали историју

ПИСАЦ ВИЈЕТ ТАН НУЈЕН, ДОБИТНИК ПУЛИЦЕРОВЕ НАГРАДЕ

Америчко-вијетнамски књижевник о роману Симпатизер, бекству породице после пада Сајгона, шпијунима којима би боље било да су штребери и филмовима о рату у Вијетнаму

Америчко-вијетнамски књижевник говори за НИН о роману Симпатизер, бекству своје породице после пада Сајгона 1975. године, шпијунима којима би боље било да су штребери и америчким филмовима о рату у Вијетнаму

Ја сам шпијун, спавач, жбир, човек са два лица — саопштава приповедач романа Симпатизер у првој реченици своје исповести. Речи успостављају ритам приче о типу с два ума. Не некаквом мутанту из стрипа или хорор филма, како ће сам подвући, премда ће га појединци и тако третирати, већ двоструком (комунистичком) шпијуну за кога се Вијетнамски рат није завршио 1975. С Американцима је напустио Сајгон, нашао се у новој средини и почео повремено да шаље шифрована писма „тетки“у Француску, откуцавајући људе са којима је побегао у земљу супермаркета, супербрзих ауто-путева, суперсоничних млазњака, Супермена, суперносача и супербоула.

Двоструку уходу од тинејџерских дана, ванбрачног сина Француза и Вијетнамке, конспиратори су још шездесетих година послали у Америку на дошколавање, не би ли ушао у систем тамошњег начина размишљања. Све је резултирало двоструком перспективом коју је писац Вијет Тан Нујен развио на свим плановима, и као у кодираним епистолама главног лика, иза заплета својственог трилеру, понудио читаоцу право обиље проницљивих пасуса о Вијетнамском рату, идеалима, различитим културама, филму...

Америчко-вијетнамски књижевник Вијет Тан Нујен, о чијем ће делу, 1. септембра у 18 сати, (књижара Делфи СКЦ), на Лагунином књижевном клубу говорити преводилац Дијана Радиновић, публициста Мирољуб Стојановић и уредница Мина Кебин — објавио је дело Симпатизер пре две године и за њега добио Пулицерову награду, уз још шест великих признања (поред осталог, Карнеги, ПЕН/Фокнер, Едгар) и низа награда за најбољи први роман.

Рођен је 1971. у Буон Ме Тоту у Вијетнаму. Син је имиграната који су из Северног Вијетнама прешли на југ 1954. године. После пада Сајгона 1975, породица је побегла је у Сједињене

Америчке Државе. Данашњи панорамски критичар Лос Анђелес тајмса и предавач на Универзитету Јужне Калифорније, дипломирао је енглески језик и етничке науке на Берклију. Поред своје најчувеније прозе, објавио је неколико запажених наслова. Збирку прича које повезују јунаци-избеглице, есејистичке књиге о рату у Вијетнаму и сећањима, односу литературе и политике у делима азијско-америчких аутора.

На почетку романа цитирате Фридриха Ничеа. Зашто баш његове речи?

Ниче је одговарао мом расположењу. И штимунгу приче. Каже да се хумор може пронаћи чак и у тортури. Желео сам да напишем књигу која нас тера да се суочимо с ужасима рата и идеологија, укључујући њихов врхунац у мучењу, које се догађало у прошлости, и које се догађа у садашњости, а ипак чини да се у исто време и насмејемо. Можда само док се смејемо можемо да погледамо, изнова и изнова, оно што не бисмо желели.

Како сте писали Симпатизера? Сигурно сте размишљали о свим оним шпијунским заплетима који су до сада објављени, о бројним америчким филмовима о рату у Вијетнаму... А пронашли сте свој глас!

Написао сам га за две године, у периоду када нисам имао обавезе везане за наставу. Четири сата дневно, па сат на траци за трчање, на којој су ми многе идеје падале на памет. Памтим то доба као најлепше време; када је роман имао свој живот, а ја пронашао велику радост у писању. Било је потешкоћа, углавном док сам бринуо да ли ће све уопште икада бити објављено, с обзиром на то колико сам далеко желео да гурам причу. Пронашао сам израз, мој глас био је неспутан, говорио је ствари које многи људи раније нису чули, што је наравно значило да би књига могла остати и необјављена. С једне стране, била је забавна шпијунска прича. С друге, сатира, плус политички, филозофски роман, с циљем да нападне начин на који и Американци и Вијетнамци воле да памте тај рат, како коме одговара. Желео сам да будем искрен, што је значило приповедати да буде незгодно свакој страни. Но, бити искрен, пронаћи глас, напасти свакога, поготово Холивуд, било је такође врло забавно.

Шта је са аутобиографским елементима? Како је ваша породица побегла из Вијетнама?

Драматично, наравно. Мој отац био је у Сајгону, а мајка у родном Буон Ме Тоту, када се марта 1975. догодила коначна комунистичка инвазија. Први град који су комунисти заузели био је наш. Није било начина да она комуницира с оцем. Брзо је донела одлуку: побећи ће с мојим десетогодишњим братом и са мном, тада четворогодишњаком, без наше шеснаестогодишње усвојене сестре која ће чувати породичну имовину. Мајка је мислила да ћемо се вратити. Ипак, родитељи се неће вратити двадесет година. Сестра још увек тамо живи... Сећате се пута?

Пешачили смо две стотине километара до најближе луке Ња Чанг, до које се барем ишло низбрдо. Не сећам се ничега, али брат памти мртве падобранце како висе с дрвећа. Моја истраживања указују да је био тотални хаос, с десетинама хиљада избеглица у бегу и јужним трупама. Успели смо да се укрцамо на брод, стигнемо у Сајгон, пронађемо оца, и да онда, кад су комунисти стигли месец дана доцније, све изнова урадимо. Отац је одвојен од фамилије, родитељи су поново чинили оно што су радили најбоље: доносили тешке одлуке. Он је отишао на брод, не знајући шта је с нама, мајка је урадила исто. На срећу, поново смо се састали, упутили према америчкој војној бази, ка Гуаму, и одлетели у Пенсилванију.

Сада посећујете Вијетнам. Уређујете и блог посвећен вијетнамској култури из угла дијаспоре.

Први пут сам посетио Вијетнам 2002. године, туристички. Враћао сам се пет, шест пута, последњи пут 2012, на годину дана ако се све сабере. Изучавао сам језик, истраживао на терену питања рата и памћења, што је тема мог нефикцијског компањона романа Симпатизер, књиге Никада ништа не умире: Вијетнам и сећања на рат, објављене прошлог лета. Направио сам блог, diacritics.org, који за вијетнамску дијаспору покрива политику, културу и уметност. Схватио сам да културна дијаспора, с четири милиона Вијетнамаца у другим државама, није баш била добро схваћена у Вијетнаму. Ни у новим земљама у којима смо се нашли.

Шта сазнајете о Вијетнаму из текстова на сајту?

Научио сам да је реч о капиталистичкој земљи коју води комунистичка партија, у којој су комунисти већином капиталисти. Апсурдно, зар не? Земља економски расте, али је пуно политичких тензија и противречности, па ће бити интересантно шта ће се десити и са њом и са комунистичком партијом.

У Симпатизеру више пута помињете Супермена. Он је важан?

Супермен је америчка фантазија. Ванземаљац долази у Сједињене Америчке Државе, живи два живота, један нормалан и анониман, други херојски и невероватан. Пошто имигранти (и избеглице) изгледају сувише досадно да би били прави хероји, иако су водили живот тихог херојства, морали су да буду створени суперхероји попут Супермена. Он је оживео амерички сан. Представља и отеловљење добротворне америчке суперсиле, у њеној пропагандистичкој верзији. Реална верзија су војно-индустријски комплекс и амерички империјализам. Роман јако критикује манифестације америчке моћи, како у стварној политици, тако и у фантазији, па је Супермен био од користи.

Приповедач каже: „Можда је Џејмс Бонд могао мирно да књава на лежају од ексера какав је живот шпијуна, али ја то нисам могао.“Како писати о данашњим шпијунима? Током седамдесетих, они би били третирани као штребери.

Џејмс Бонд високо поставља лествицу за шпијунске приче. Али, он је фантазија, попут Супермена. Имам утисак да су прави шпијуни чешће као Кларк Кент. Свакако, ако желе да преживе, треба да буду неприметни. Бити штребер вероватно је боље него да људима бодете очи. Тако да сам створио типа с богатим унутрашњим животом, споља не нарочито изузетним. Алкохоличар је, женскарош, лажов, издајник, напослетку убица, али га сви сматрају прилично просечним. То је добро за такав посао.

Главни јунак пише дипломски рад на тему „Мит и симбол у књижевности Грејама Грина“. Нисте случајно изабрали писца. Сматрате ли да је Грин померио границе жанра?

Да. Писао је паметне трилере, с радњом на егзотичним местима, морално компромитованим приповедачима, замршеном политиком, важним етичким питањима о понашању појединца и народа. Волео сам да га читам у средњој школи и на факултету; написао сам тезу о Тихом Американцу, што је урадио и приповедач. Добар роман, али учествује у европској представи „Оријента“и „Оријенталаца“, прилично проблематичној и распрострањеној у западној култури. Симпатизер се спушта из Гриновог опуса и успут критикује таква размишљања о Азији.

Средином осамдесетих, када смо куповали видео-рикордере, у видео-клубовима били су популарни амерички филмови о Вијетнамском рату. Како данас видите овај жанр?

Видео сам већину тих филмова. Они који су тада били глупи, попут Рамба или Рамба 2, на пример, данас су бесмислени. Они који су били озбиљни и даље су добри, технички. Бојеви метак, Ловац на јелене, Вод. Док сте читали мој роман, видели сте да постоји дугачак део у коме сатирички прилазим тим остварењима, поготово (али не искључиво) Апокалипси данас. Оно што ови филмови бриљантно чине јесте да показују да Вијетнамски рат заиста јесте био амерички рат, да су Американци забринути искључиво до линије до које рат утиче на њих... Вијетнамци су само кулиса за америчко искуство, што је иронија, али што не изненађује. Умрло је три милиона Вијетнамаца, а 58.000 Американаца.

Зашто не изненађује?

Зато што ће свака култура причати причу о себи. Али, важно је да се ради о првом рату у којем губитници пишу историју уместо победника. Где год да одете, људи су видели Апокалипсу данас, чак и они који су били против америчког рата. Најфинији културни империјализам... Колико је тог света видело вијетнамске филмове? Готово нико! Ето зашто ми је било важно да напишем роман који би то показао. Нешто очигледно Вијетнамцима и скоро ником другом.

Где год да одете, људи су видели Апокалипсу данас, чак и они који су били против америчког рата. Најфинији културни империјализам... Колико је тог света видело вијетнамске филмове? Готово нико! Ето зашто ми је било важно да напишем роман који би то показао

Јунак шаље кратка, шифрована писма „тетки“у Париз. Уколико бисмо замислили да јој пише из данашње Америке, како би могла да гласи порука?

Можеш ли да ми помогнеш да емигрирам у Француску?

Прочитао сам вашу колумну о последњим изборима у Америци, објављену новембра 2016. у Лос Анђелес тајмсу. Да ли је испало горе него што сте тада мислили? Укратко, поручили сте либералима и левичарима да уместо да слушају стратеге, који не верују да се друштво може драматично променити, постану одважнији и послушају уметнике, аутсајдере, фрикове, авангарду, базу, младе, анархисте и све оне који не желе живот као business as usual, с лимузина-либерализмом, и демократске и републиканске елите...

Није горе него што сам мислио. Лоше је колико сам и замишљао. Доналд Трамп представља најгори могући исход америчког сна и америчке ноћне море. То би била коалиција бизнис класе, заинтересоване само за себе, која не брине о сиромашнима, и расно плашљиве беле популације међу којом има пуно сиромашних. Либерали из Демократске и Републиканске странке — центар — који су оправдали америчку изузетност и империјализам у прошлости, немају довољно легитимитета да устану против ове коалиције. Тако видите ерозију америчког империјализма, с једне стране, и ерозију америчке равноправности на домаћем терену, с друге стране. Реч је о суштинском неуспеху америчког сна и наставку кошмара, од живота мањина до живота беле радничке класе, која се сада осећа као угрожена мањина. Исход заиста може да буде ужасан.