МЕТАСТАЗА ЗЛА
Судбина Исламске државе након војног пораза
Утренутку када се Исламска држава повлачи и победничке снаге најављују њен крај, стигла је вест о терористичком нападу у Барселони у коме је живот изгубило 16 људи, а преко сто је повређено. Припадници ИД, у тренутку када свет слави њихов пораз, славили су овај догађај.
Различите војне снаге које су се окупиле око истог циља освојиле су територије намењене такозваном калифату и то је требало да донесе олакшање. И донело је, али шпанска трагедије подсетила је све да још увек није извесно шта сада долази. Где ће отићи сви које је идеја о калифату окупила, сви ти борци, од чланова разних терористичких фракција до европских држављана који су се прикључили у време највећег ентузијазма и успеха и обећавали да би Исламска држава могла да завлада? Шта уосталом терористичка организација која је успела да освоји прилично велику територију и направи своју квазидржаву, оставља за собом?
Када је својевремено извршена инвазија на Авганистан било је то у име борбе против тероризма и требало је да покаже моћ Запада и уништи непријатеље попут Осаме бин Ладена. Он је убијен, али Ал каида, упркос томе што су се многи њени борци повукли и више их није било могуће лоцирати, не само да није нестала, она је изродила многе друге организације. Па и саму Исламску државу.
Створена од огранка Ал каиде у Ираку (2006) као још једна од многих сличних организација, коју годину касније већ је била најозбиљнија терористичка организација до сада, која је заузела велики део ирачке и сиријске територије. Јуна 2014, на врхунцу моћи, прогласила је стварање калифата. Било је то у тренутку када је ЦИА објавила процене да се број припадника ИД готово утростручио у односу на првобитне процене и достигао број од 25.000 до 30.000. Више од половине чинили су странци из 80 држава широм света, процењено је да је међу њима око 2.000 држављана западних земаља.
У својим најбољим данима контролисали су простор од око 55.000 квадратних километара. Шта се на том простору догађало видело се и на видео-снимцима, које је ИД слала у свет на којим је забележено одрубљивање глава талаца, хришћана, Курда, страних радника, новинара, хуманитараца, спаљивање јорданског пилота, мучења, зверства и уништавања свакога и свега што им се нашло на путу.
Према подацима УН, током 2015. око 3.500 људи служило је као робље, међу њима велики број деце и жена. До фебруара ове године организовали су 143 напада у 23 земље, у којима је живот изгубило 2.043 људи. Уништавали су и културна добра, споменике, па и читаве градове, попут Палмире, светог муслиманског места у коме се налазила гробница стара 300 година, за коју се сматрало да чува тело потомка Мухамедовог рођака. Ништа од тога није остало.
И упркос свему успели су да регрутују десетине хиљада бораца са свих континената. Укључујући и Европу. Шта су им то понудили? Борбу против сваке немуслиманске власти на свету, повратак исламске моћи, стварање калифата, окупљање свих верника под једну капу. Те идеје мобилисале су све оне који су се осећали угрожено, остављено, изоловано, а испоставило се да таквих није мало. А Исламска држава била је веома добра у маркетингу.
Џесика Стерн, коаутор књиге ИСИС Држава терора, направила је пресек пропагандних метода Исламске државе. Ту су велику улогу одиграли интернет и социјалне мреже, а и начин на који је ИД себе представљала и придобијала подршку. Пре свега пројектовањем слике непобедиве државе, између осталог и објављивањем снимака најстрашнијих злочина и екстремне бруталности - слика масакра над шиитима и ирачким војницима, који су истиснули суните (и многе од њих гурнули право у руке терориста). Затим представљањем погодности које нуди самопроглашена држава, као што је бесплатно становање и бесплатно школовање за децу. Свака војна акција против ИД проглашавана је атаком усмереним против свих муслимана, нарочито истицањем сунитских цивилних жртава. Истовремено, прећуткивани су масакри које су они сами вршили над сунитским племенима која нису желела да сарађују. Најзад, све је то пало на плодно тло, идеологија коју су искористили има дубоке корене, а околности су јој пружиле шансу.
Оно у шта је Ирак претворен после инвазије коалиционих снага на челу са САД 2003, било је место хаоса и расула. У својој књизи ИСИС Унутар војске терора новинари Мајкл Вајс и Хасан Хасан подсећају на тренутак када је Пол Бремер, амерички администратор у Ираку, објавио 2003. да се распушта ирачка армија и забрањује
члановима Баас партије, странке Садама Хусеина, учешће у власти. То је створило војску очајних незапослених Ирачана, за које више није било места у систему. Процењује се да је више од 10.000 некадашњих партијских кадрова померено са својих позиција у државном апарату и у војсци, а стотине хиљада на разним дугим местима.
Из редова оних који су били водећи људи некадашње војске и тајне службе Садама Хусеина мобилисаће се присталице чувеног Абу Мусаба ал-Заркавија, најпознатијег терористе чији је надимак био „шеик клања“, оснивача ирачког огранка Ал каиде. Исти ти људи заузеће касније водећа места у Исламској држави и у великој мери помоћи њеном успону и опстанку. Онолико колико је трајала.
Инвазија која је требало да ослободи земљу терора и донесе слободу довела је до пораста насиља и касније прелила тако формиране групе и у Сирију. Апсурд на који указују Вајс и Хасан је да су се водећи људи из служби секуларне Садамове партије, који су истерани из система, „вратили у Ирак под маскама исламског фундаментализма“. Сам Бремер касније ће у својим мемоарима признати да су америчке снаге умарширале у Ирак без стратегије и да су, бавећи се само потрагом за оружјем за масовно уништење, потпуно превиделе безбедносну ситуацију и оснивање побуњеничких формација.
Исламска држава искористила је све могућности, она је била опција за све који су осећали да су угрожени, и за суните који су изгубили позиције у Ираку, а затим постали жртве и у Сирији, али и за све гневне младе људе широм света, које је позвала да се придруже изградњи новог муслиманског друштва које ће их вратити коренима и повратити им изгубљено достојанство.
Сада када је поражена и њене се снаге задржале тек по мањим територијама са изгледима да се убрзо распадну, остаје огроман простор око кога тек предстоји битка. Јер најразличитије коалиције које су се ујединиле нису имале ништа заједничко осим жеље да поразе Исламску државу. Сада су на реду нове битке и стари сукоби. Победници су дојучерашњи непријатељи који су били усред крвавог међусобног рата, а и борбу против ИД водили су уз калкулације о послератним добитима. Ситуација је, истина, нешто другачија, јер владине снаге прилично су поправиле своје позиције, сиријске опозиционе снаге у међувремену су се распале на више група, а Сиријске демократске снаге, које окупљају курдске јединице, имају озбиљне амбиције и рачунају на заслуге стечене у борби са ИД, као и на територије које су у тој борби заузеле.
Мир је још далеко, а Исламска држава, иако територијално побеђена и у распаду, није завршена прича. Њени дојучерашњи борци, поражени и непожељни, морају негде да нађу своје место. Део ће се сигурно расути по Блиском истоку и прикључити неким другим, старим или новим, терористичким организацијама, део ће покушати да се притаји, а део ће се вратити кућама, ма где оне биле, па, дакле и у Европу.
И то је за европске владе прилично озбиљан задатак - суочавање са борцима који су регрутовани са њихових територије. Нико није сигуран шта је прави одговор на ту опасност. Највише бораца, у односу на број становника, регрутовано је из Белгије и Данске. Брисел је учинио све да их евидентира, да утврди њихово кретање и да их, уколико се врате, изведе пред суд. Копенхаген, пак, развија програме социјализације, који би им помогли да се опет укључе у друштво и рехабилитују.
Није ипак извесно да ли су затвори места на којима се милитантни исламисти промене или се баш тамо још више радикализују, ако је то уопште могуће, нити да ли је приступ који помаже преступницима у уређеном данском друштву делотворан у случајевима повратника са ратишта какво је ирачко или сиријско, па још и са идејама које су их регрутовале. Нема правог одговора на оно што долази са новим фрустрацијама исламистичких бораца, који су остали без сна о својој држави.
Крај Исламске државе је победоносно проглашен, али оно од чега се још увек стрепи јесте хоће ли се испоставити да је јордански краљ Абдулах II можда био у праву када је, још пре две године, изјавио да ће борба Исламске државе бити „генерацијска борба“. Јер побеђене су снаге које су држале територију, али не и њихова идеологија.
До фебруара ове године Исламска држава организовала је 143 напада у 23 земље у којима су живот изгубиле 2.043 особе